Rat cenom nafte

Vozači u Evropi u neverici trljaju oči: leti, kada se najviše putuje, cena goriva na benzinskim pumpama obično raste. Ove godine, međutim, cena je stalno niska. Razlog je rat oko cena sirove nafte. Širom sveta pumpe na naftnim poljima rade bez prestanka. Informaciona služba naftne branše OPIS je saopštila da je u julu vađeno 350.000 barela dnevno. I pored toga, neke zemlje nastavljaju sa eksploatacijom u ubrzanom tempu. Na primer, Saudijska Arabija je povećala količinu za čitavih 50.000 barela dnevno.

Stručnjak za privredu Tomas Majer za DW govori o upotrebi „naftnog oružja“ koje nije pretnja za potrošače na Zapadu, već za konkurenciju i politički nepodobne susede. „Glavni cilj je da se potuče konkurencija koja se bavi frakingom, posebno u SAD“, kaže Majer koji je ranije bio glavni ekonomista Dojče banke: „Drugi cilj je da se spreči da Iran na tržištu nafte ponovo postane jak igrač.“

Povratak Irana na tržište

Iran je, posle pooštravanja sankcija 2012. godine, bio u najvećoj meri odsečen od međunarodnog tržišta nafte. Proizvodnja je u toj zemlji drastično smanjena, a izvoz se prepolovio. To se promenilo posle potpisivanja sporazuma o iranskom nuklearnom programu. Početkom godine toj zemlji su ukinute naftne sankcije. Azideh Zamirirad iz berlinske Fondacije za nauku i politiku za DW je rekao da Iran sledi tri cilja: „Prvi: da se proizvodnja nafte dovede na nivo koji je imala pre sankcija; drugi: da se što pre povrati izgubljeni udeo na tržištu, i treći: da se obezbede direktne strane investicije u slabu infrastrukturu u energetskom sektoru.“

Niska cena nafte otežava postizanje tih ciljeva. Uz to treba dodati i da Iran u odnosu na Saudijsku Arabiju ima dvostruko veće troškove eksploatacije nafte. U Saudijskoj Arabiji vađenje jednog barela iz zemlje košta 14 dolara, a u Iranu – 30 dolara. U Rusiji to košta više od 50 dolara. „Iz perspektive Teherana, Saudijci žele da svim silama spreče političko i privredno jačanje Irana“, kaže Zamiridad: „Teheran je uvek optuživao Rijad da namerno spušta cenu nafte.“

Pri tome zbog niske cene nafte i sama Saudijska Arabija trpi štetu. Ta zemlja je još više zavisna od izvoza nafte nego Iran koji ima raznovrsnije privredne mogućnosti. Zato je i nova godina za Saudijce počela vrlo neuobičajeno – osetnim povećanjem cene benzina. Poskupeli su i dizel i kerozin, baš kao i gas, struja i voda.

Saudijci previše moćni

Sebastijan Sons iz Društva za Nemačku spoljnu politiku (DGAP) smatra da je strategija održavanja niske cene sirove nafte koju sprovodi Rijad – opasna. Državni budžet se stanjio, a socijalni problemi koji postoje već decenijama i dalje nisu rešeni. To su, kako kaže Sons, visoka stopa nezaposlenosti među mladima, nedostatak orijentacije, velika zavisnost od strane radne snage, veliki državni sektor.

I drugi izvoznici nafte imaju problema zbog saudijske strategije, dodaje Sons. Ali, njihova reč se ne čuje zbog velikog uticaja koju Saudijska Arabija ima u organizaciji proizvođača nafte OPEC: „Saudijci ne prihvataju nijedan predlog i uzurpirali su moć odlučivanja u okviru OPEC – druge zemlje ne mogu da im se suprotstave.“

Rat cenama je počeo na ministarskom sastanku OPEC u novembru 2014. Tada je pitanje glasilo: kako reagovati na povećanje obima frakinga u SAD i povratak Irana na tržište nafte. Tehnologija frakinga, koju ekološki aktivisti žestoko kritikuju, za samo nekoliko godina je od SAD napravila trećeg po snazi proizvođača nafte na svetu, odmah iza Saudijske Arabije i Rusije. Između 2010. i 2015. su SAD gotovo udvostručile proizvodnju nafte.

Za Leona Lešusa, to povećanje proizvodnje u SAD je glavni razlog pada cena između sredine 2014. i početka 2016. Ovaj stručnjak za naftu pri Hamburškom institutu za svetsku privredu podseća da su cene u to vreme sa 100 dolara pale na manje od 30 dolara po barelu. Saudijska Arabija nije smanjivala svoju proizvodnju da bi održala pritisak na američke konkurente. Jer, fraking je skuplji od vađenja nafte iz pustinjskog peska.

Neuspeh u Dohi

Poslednji pokušaj stabilizacije cene nafte je propao sredinom aprila u Dohi. Predstavnici 18 zemalja koje proizvode naftu su se sastali, a sa njima je bio i predstavnik Rusije koja nije članica OPEC. Trebalo je da se postigne dogovor o održavanju proizvodnje na nivou iz januara 2016. Na sastanku nije bilo Iranaca, mada je njihova delegacija pozvana. Oni su rekli da neće ograničavati količinu proizvedene nafte sve dok ne dostignu nivo proizvodnje koji su imali pre sankcija, dakle, 2011. godine. Većina drugih zemalja je bila za ograničavanje. Ne i Saudijska Arabija. Sporazum je propao zbog stava Rijada.

„Nafta kao oružje“, kaže Sebastijan Sons, „ne služi samo očuvanju udela Saudijske Arabije na tržištu. Cilj je i da se sputa Iran, konkurent broj jedan.“ Tomas Majer ne očekuje da će se rat cenama nafte skoro završiti. Jer „ponuda se ne smanjuje. Istovremeno je potražnja relativno slaba.“ Dokle god je tako, potrošačima će biti lepo.