Rat koji niko neće

Trinaesti novembar 2015. je za Francusku bio ono što je 11. septembar 2001. bio za SAD. Izvlačenje te paralele je logično i legitimno. Tada, a i sada, Nemačka je svojim saveznicima koje su napali islamisti obećala solidarnost. To je ljudski i politički razumljiv gest, ali – mora li to obećanje obavezno da sadrži i sva moguća vojna učešća? Odgovor glasi: ne! Jer, bezuslovna solidarnost može da vodi samo u slepu poslušnost.

Najgori primer za to je rat u Iraku 2003, u kome Nemačka, srećom, nije učestvovala. Sumnje tadašnje crveno-zelene nemačke vlade hranile su se avanturističkom argumentacijom SAD da režim Sadama Huseina ima bezgranične arsenale oružja za masovno uništavanje. Posle se ispostavilo da je to bila drska laž. Ovaj put o tome nema govora. Pretnja IS je konkretna i može se dokazati.

Neuspešna strategija vojnih intervencija

Niko ne osporava ubilački i duboko antiljudski karakter ove terorističke grupe. Vladarima IS i njihovim pomagačima širom sveta ništa nije sveto – ni tuđ život, ni sopstveni, ako ga treba žrtvovati za navodno viši cilj. Samoubilački atentati kao oni u Parizu spadaju u najopasnije oružje samozvanih božjih ratnika. Zbog toga su oni tako neuračunljivi. Mogu da napadnu u svako doba i na svakom mestu. To znaju svi. I pored toga, nemačka vlada se povela za iluzijom da IS može da se pobedi intenziviranjem vazdušnih napada. Vlada je pribegla samozavaravanju. Već mesecima, Amerikanci i Francuzi bombarduju neprijateljske položaje, a odnedavno to čine i Rusi i Britanci. Uprkos tome, područje vladavine i uticaja IS se nije bitno smanjilo.

Zašto bi tu situaciju promenilo 1.200 nemačkih vojnika i nekoliko Tornado-aviona? Nezavisni vojno-politički stručnjaci gaje najveće moguće sumnje u uspeh te intervencije. Tome treba dodati i pravne nedoumice koje takođe nikako nisu raščišćene. Čak i kada bi jednog dana bile uništene strukture terorističke mreže, to ne bi bila garantija da će se region smiriti. Duga je lista neuspelih vojnih intervencija u ovom, još mladom, stoleću: Avganistan, Irak, Libija – sve raspadnute države na čijem tlu je rastao i raste novi teror. Da i ne govorimo o Siriji, gde se formiraju vojne alijanse koje su do pre nekoliko nedelja izgledale nemoguće.

Promenljiv odnos prema Asadu

Ko bi pomislio da će kasapin poput Asada odjednom da se ponovo nađe u milosti Zapada? Samo ta promena pravca pokazuje koliko je postupanje Zapada – i time i Nemačke – izraz nemoći i očajanja. Nemačka vlada je zabasala u slepu ulicu. Ona zna da je vojna intervencija na koju se odlučila povezana sa velikim rizicima – kako za vojnike tako i za lokalno stanovništvo. Naravno da će se povećati i opasnost od terorističkih napada IS i na nemačkom tlu. Ta banda ubica i njeni potencijalni ratnici žive među nama. Jeziv primer su napadi u Parizu, gde su u ubilački pohod pošli većinom francuski atentatori sa muslimanskom pozadinom.

Nemačka će tako iz iskrene i čestite solidarnosti da učestvuje u ratu za koji nema ni politički ni vojno ubedljivih argumenata. Vlada i poslanici Bundestaga koji su glasali za tu intervenciju nisu hteli da ispadnu kukavice – ali u toj odluci, koja nikome nije lako pala, skrivena je i ljudska tragedija. Zov savesti je bio jači kod pristalica vojne intervencije nego kod njenih protivnika. Ali, ni ovi potonji ne treba da misle da su svojim odbijanjem rekli sve. Jer, ni oni nemaju ubedljivu alternativu koju bi mogli da ponude.