Ratne reparacije: Koliko biliona duguje Nemačka?

Nemački nacistički režim se predao bezuslovno maja 1945. Američke, sovjetske i britanske jedinice okupirale su zemlju. Milioni ljudi su ostali bez kuća, a reke izbeglica krenule su sa istoka prema zapadu. Savezničke snage počinju političku i geografsku reorganizaciju Nemačke. Na konferenciji, koja je počela pre tačno 70 godina (od 17. jula do 2. avgusta 1945) u dvorcu Sesilienhof u Potsdamu, raspravljalo se o daljim koracima. SAD su predstavile način naplate ratnih odšteta po zonama: svaka pobednička sila trebalo je svoje odštetne zahteve da pokrije iz zone koju je dobila na upravljanje. Tačan iznos ratne štete nije bio naveden.

U zoni pod upravom tadašnjeg Sovjetskog saveza veliki zemljoposednici su sprovođenjem zemljišne i industrijske reforme ostali bez svoje zemlje, a sve velike firme su nacionalizovane. Uklanjanje industrijskih pogona odvijalo se mnogo intenzivnije na istoku nego u zapadnim zonama. Do 1953. Istočna Nemačka (DDR) izgubila je oko 30 odsto svojih industrijskih kapaciteta. „To ima veze sa činjenicom da su Nemci uzrokovali ogromna razaranja u Sovjetskom Savezu i za to je bila nužna velika odšteta“, kaže Manfred Gertemaker, profesor savremene istorije na Univerzitetu u Potsdamu.

Veliko odricanje od ratnih odšteta

Međutim, zapadnim silama je Savezna Republika Nemačka bila potrebna kao saveznik u Hladnom ratu. Ona je trebalo da bude svojevrsni ekonomski i politički bedem protiv komunizma. Nakon Potsdamske konferencije jedno je bilo jasno: pobednički savez se brzo pretvorio u ogorčeni sukob Istoka i Zapada.

U Pariskom sporazumu o ratnim reparacijama iz 1946. zapadne sile su se dogovorile na koji način će da raspodele odštetu među sobom. Osim toga, utvrđena je i nemačka obaveza davanja odštete za izbeglice i žrtve nacističkog progona. Međutim, tačan iznos odštete se u ugovoru ne pominje. „SAD su pred očima imale iskustva i probleme sa ratnim odštetama iz Prvog svetskog rata“, kaže istoričar Gertemaker. Tada se nemačka privreda dugo nije oporavila, a onda se dogodio Hitlerov uspon. „Zbog toga su Amerikanci, i u manjoj meri Britanci, smatrali da moraju da se odreknu velikog dela odštete kako bi Nemcima omogućili privredni oporavak.“

Kako bi olakšao privredni rast, tadašnji američki ministar spoljnih poslova Džordž Maršal je 1947. izdao nalog da se pripremi plan za revitalizaciju Evrope. U narednih sedam godina SAD su zapadnoevropskim zemljama dale 12,4 milijarde dolara. Deset odsto od toga išlo je Zapadnoj Nemačkoj.

Isplata odštete Izraelu

Londonskim sporazumom o dugovanjima iz 1953. Savezna Republika Nemačka se obavezala da vrati i dugove koji nisu nastali kao posledica Drugog svetskog rata, dakle one iz perioda pre i posle rata. Zapadna Nemačka uspeva da dogovori smanjenje tog duga sa početnih 29 na 14,5 milijardi nemačkih maraka. Osim toga, nemačka delegacija je postigla i to da bivši ratni neprijatelji priznaju nemačka potraživanja prema inostranstvu. Time je omogućeno da Nemačkoj mogu početi da se isplaćuju krediti. To je podstaklo ekonomski oporavak, pogotovo jer su zajmodavci otvorili svoja tržišta za nemačke proizvode. Svi mogući zahtevi iz ratnog perioda odloženi su za neki kasniji mirovni ugovor.

Samo nekoliko dana nakon sporazuma iz Londona nemački parlament usvaja sporazum sa Izraelom o ratnoj odšteti. Jevrejska zajednica dobija isporuku nemačke robe u vrednosti od tri milijarde nemačkih maraka. Organizacija Jewish Claims Conference (osnovana 1951. da bi kod odštetnih zahteva zastupala žrtve nacizma) dobija 450 miliona maraka. Osim toga, Nemačka je do 2000. godine isplatila oko 83 milijarde maraka bivšim prisilnim radnicima i zatvorenicima iz koncentracionih logora.

Londonskim sporazumom i sporazumom sa Izraelom nemački kancelar Konrad Adenauer je pre svega sledio politički cilj: širenje nemačke integracije na Zapadu i predstavljanje zemlje kao pouzdanog dužnika u inostranstvu.

Ratna odšteta se ne spominje

Po završetku Drugog svetskog rata u početku nije postojao mirovni sporazum kojim bi se regulisalo pitanje ratne odštete. Nemačka je bila podeljena i pod upravom ratnih pobednika. Kada je 1989. nemačko ujedinjenje postalo stvarnost, tadašnji kancelar Helmut Kol je pokušao da spreči postavljanje pitanja ratne odštete. Kol se bojao zahteva iz 62 zemalja sa kojima je Nemačka ratovala. Tadašnji kancelar je uspeo, pa se u sporazumu nazvanom „Dva plus četiri“ (sa jedne strane Zapadna i Istočna Nemačka, sa druge Francuska, Sovjetski savez, Velika Britanija i SAD), kojim su uspostavljeni jedinstvo i suverenitet Nemačke ratna odšteta ne spominje.

Činilo se da je ta tema skinuta sa dnevnog reda sve dok 2015. grčka vlada nije postavila pitanje ratne odštete. Zamenik grčkog ministra finansija Dimitris Mardas je objavio da Nemačka samo Grčkoj duguje gotovo 280 milijardi evra. Nemačka vlada odbija te zahteve sve do danas. „Ako Grčka traži 300 milijardi, šta onda može da traži Rusija? 100 biliona?“, pita se Ulrih Herbert, istoričar iz Frajburga. Jer Sovjetski Savez je pretrpeo daleko više nacističkih zločina i pljački. Zvanična isplata odštete Grčkoj podstakla bi druge zemlje da postave svoje mnogostruko veće zahteve, odnosno da zatraže tolike iznose koje ionako ne bi bilo moguće platiti.