Referendumom protiv populista

Nemci nisu odlučivali na referendumu o uvođenju evra, o ugovorima Evropske unije, o kandidatima za nemačkog predsednika, a ni o odnosu prema milionima izbeglica. Nemački Osnovni zakon, odnosno Ustav, ne poznaje mogućnost da građani intervenišu pri važnim političkim pitanjima na nacionalnom nivou i da mogu da koriguju ono što im se ne dopada. Referendumi na saveznom nivou ne postoje zbog istorijskih iskustava Vajmarske republike koja je omogućila Hitleru dolazak na vlast. Osnovni zakon donesen nakon Drugog svetskog rata Nemcima dozvoljava samo da svake četiri godine biraju između stranaka kojima je dozvoljeno delovanje, a zatim izabrane stranke, odnosno predstavnici građana, donose sve odluke. Takav politički sistem naziva se predstavnička demokratija.

Onaj ko ne želi samo da bira, mora i sam politički da se angažuje. Mogućnost za to postoji samo ukoliko pristupi nekoj stranci čiji program najviše odgovora njegovim sopstvenim ubeđenjima. Ukoliko „na tržištu“ ne postoji stranka koja odgovara njegovim stavovima, onda on može da osnuje sopstvenu stranku ili pokrene građansku inicijativu. Zbog toga što su sve stranke koje su postojale do 2015. godine bile složne kada je reč o prijemu izbeglica, oni koji su se tome protivili su ojačali i to u obliku desničarsko-ekstremnog pokreta Pegida i desničarsko-populističke Alternative za Nemačku (AfD). Oni su prikupili glasove nezadovoljnih.

Sve su to fenomeni kojih možda uopšte ne bi ni bilo kada bi postojala mogućnost raspisivanja referenduma na saveznom nivou, kaže Folker Bek iz udruženja „Više demokratije“. To skoro jednoglasno misle i svi drugi vodeći nemački politikolozi. Hitno je potreban „ventil“, smatra Bek. „S jedne strane, zato da bi teme koje politika ne zastupa došle na dnevni red, a s druge, kao mogućnost da se politika zaustavi i koriguje.“ Svuda gde uopšte ne postoji mogućnost za raspisivanje referenduma ili postoje preveliki zahtevi za njim, to ide na ruku populistima da formulišu svoje radikalne promene i da ih slede, smatraju eksperti. To preti Holandiji sa Gertom Vildersom i Francuskoj sa Marin Lepen.

Narod je opasan?

Strah od politički pogrešnih odluka donesenih referendumom, u nedavnoj prošlosti je dobio obilje argumenata. Kada je goreo jedan azilantski centar, ljudi su stajali ispred i aplaudirali. Desnopopulistička stranka Alternativa za Nemačku izabrana je u nekoliko parlamenata u nemačkim saveznim pokrajinama. Zbog takvog razvoja događaja, ali i ne samo zbog toga, Hrišćansko-demokratska unija (CDU) protivi se održavanju referenduma na nacionalnom nivou.

Lokalni odbor CDU iz Ravensberga, uoči početka kongresa stranke, podneo je zahtev u kojem traži da CDU i dalje ostane pri stavu koji zastupa već decenijama. Međutim CDU je na toj poziciji u međuvremenu ostala usamljena. Svi drugi poslanički klubovi u Bundestagu – Socijaldemokrate (SPD), Levica i Zeleni – zalažu se za mogućnost raspisivanja referenduma na saveznom nivou.

Nedavno se u anketi obavljenoj unutar konzervativne Hrišćansko-socijalne unije (CSU), 68,8 odsto članova izjasnilo za to da referendum bude moguć. Članovi CSU nedvosmisleno navode: „Učešće građana stabilizuje politički sistem“.

Iskustva Bavarske

Bavarski Ustavni sud odbio je u novembru odluku o mogućnosti organizovanja neobavezujućeg, savetodavnog referenduma, što je CSU uvela u Bavarskoj 1. marta 2015. godine jer ona nije sa ustavom. Kako je obrazloženo, odbijanjem je samo sprečeno da pokrajinska vlada ima mogućnost da organizuje savetodavni referendum, a građani, prema odluci, smeju takve referendume sami da pokreću. Dakle, oni smeju da budu pokrenuti „odozdo“.

Većina referenduma u Nemačkoj nakon 1946. na nivou pokrajine, održana je u Bavarskoj. Na njima su izglasane i neke odluke koje se vladajućoj CSU nisu dopadale – kao što je recimo bila odluka većine građana protiv pušenje u javnim prostorima.

Bavarski ministar unutrašnjih poslova Joahim Herman za DW svodi bilans: „Mi smo na takvim referendumima osetili da je tu reč o konačnom i jasnom prihvatanju (neke odluke).“ I kada je reč o spornim stvarima važi sledeće: „Zbog toga mi ne uočavamo negativan razvoj stanja u našoj zemlji zbog tako velikog broja plebiscita.“ A na pitanje kada bi CDU, velika sestrinska stranka bavarske CSU, mogla da okonča svoju blokadu na održavanje referenduma na nacionalnom nivou, Herman pokušava da ostane diplomata i kaže: „Danas to još uvek ne znam. To CDU mora sama da odluči.“

Od „dobrog“ i „lošeg“ procesa referenduma

Ne samo na referendumu – i na izborima uvek može doći do iznenađenja, kaže profesor javnog prava na univerzitetu u Osnabriku Herman Hojsner, pozivajući se na iskustvo sa poslednjim izborima u SAD. „Ne možemo da govorimo o dobrim izborima i lošim referendumima. U oba slučaja sve zavisi od toga kako se postupak osmisli.“

Većina vodećih nemačkih politikologa koje smo pitali, zagovara referendum koji će pratiti Ustavni sud i Parlament. Svi željeni referendumi moraju da budu u skladu sa Osnovnim zakonom, a to uvek kontroliše Ustavni sud. Tako građani, recimo, ne bi mogli da odlučuju o tome da li Nemačka može da istupi iz Evropske unije ili o uvođenju smrtne kazne. „Tako možemo da pokažemo granice populistima koji pozivaju na različite referendume“, kaže Hojsner.

Referendumi koji funkcionišu mogu da budu pokrenuti ili „odozdo“, dakle od samih građana, ili „odozgo“, dakle od vlade. Za one „odozgo“ zalaže se Frank Deker, profesor sa Univerzitetu u Bonu: „Postoji problem kada je reč o onima pokrenutim odozdo. Takve postupke najčešće iniciraju manjine, i to su pre svega opozicione manjine.“

Everhard Holtman sa Univerziteta Hale-Vitenberg dodaje da je direktna demokratija daleko prijemčivija za uticaje interesnih grupa i da u njoj više profitiraju elite. „Empirijske analize pokazuju da upravo oni građani koji imaju dobre resurse, odnosno relativno dobre prihode, dobro obrazovanje i relativno dobro društveno samopouzdanje, natprosečno često učestvuju u plebiscitima.“ Socijalno slabije grupe građana zaostaju.

Referendum zahteva više angažmana građana

Svi zagovornici održavanja referenduma slažu se u tome da referendumi ne zamenjuju dosadašnji predstavnički sistem, već ga dopunjuju. Udruženje „Više demokratije“ je uz to razvilo model koji trenutno ima najviše sledbenika.

Ipak Folker Bek iz udruženja „Više demokratije“ upozorava: „Sa direktnom demokratijom se ne mogu pokretati akcije u afektu“. Tako bi između građana i parlamenta trebalo da postoji neka vrsta ping-pong-procesa. I to u tri koraka. Najpre građani podnose zahtev i ukoliko postoji dovoljan broj glasova, održava se glasanje. Rezultat se dostavlja Bundestagu koji onda može da predloži alternativna, kompromisna rešenja. O tom predlogu zatim glasaju isključivo građani. Prednost tog postupka je sledeća: postoje automatske diskusije, tesni sukobi sa pro i kontra-argumentima i nema konačnih, tvrdih „da-ne-odluka“, kao u Velikoj Britaniji u slučaju bregzita.