Ribe nisu glupe
23. oktobar 2017.
Jedna od najraširenijih predrasuda o ribama je tvrdnja da njihovo sećanje traje tri sekunde. To znači da čak i ako je akvarijum malen, to neće smetati zlatnoj ribici. Ona će plivati u krug i već kad opet dođe do istog mesta, neće se sećati da je tamo ikad bila. Život je lep za takvu budalu jer stalno otkriva nešto novo.
Džonatan Balkomb se posvetio nezahvalnom zadatku da ispravi predrasude o glupim ribama. „Ribe kod nas ne izazivaju toliko saosećanja kao druge životinje“, kaže nam ovaj etolog. To je dobrim delom zato što ih „ne možemo videti, ne delimo isti svet niti su deo našeg života – sa izuzetkom trenutka kada završe na našem tanjiru.“
U svojoj knjizi „Šta ribe znaju“ (What a Fish Knows) sročio je najnovija naučna istraživanja o ponašanju riba. Da se vratimo trajanju sećanja: naučnici su dokazali da se zlatne ribice mogu sećati nečega što se dogodilo i pre pet meseci. Kod drugih riba se može pretpostaviti da imaju još mnogo duže pamćenje, a to znaju i neki alasi. U ispitivanju sa šaranima je dokazano da će prepoznati neki mamac i tri godine nakon što su ga zagrizli. A zašto je nakon toliko vremena ipak ponovio grešku – to se još ne zna. Možda mu je bilo dosta svega? Ljubavni jadi? Nezadovoljstvo na poslu?
Bol u akvarijumu
Posebno poglavlje je istraživanje društvenog ponašanja riba. Nama su one uglavnom sve iste, ali se pokazalo da se ribe međusobno prepoznaju. Čak mogu da nauče da prepoznaju i ljudska lica. Neke stvari naučnici još nisu do kraja shvatili, na primer ponašanje riba u jatu. Ta formacija je za ribe fatalna kada ih ljudi love mrežom, ali je savršena zaštita od pojedine morske grabljivice.
Kako ribe znaju kuda plivati? Kako se podeliti? I kako se baš nikad ne sudare? Zapravo je slično i kod jata nekih ptica – i običan golub ima tu sposobnost, ali za ribe se verovalo da su mnogo gluplje životinje.
I onda još jedna predrasuda: ribe ne osećaju bol. Osećaju i fizičku i psihičku: u istraživanju je riba ostavljena u posudi sa samo kojim santimetrom vode. Već nakon kratkog vremena je dokazan značajan porast hormona u njenom telu – nije ni čudo nakon što se borila za goli život. Ribe čak znaju i da se leče: u jednom ispitivanju su u jednom delu akvarijuma koji su ribe inače izbegavale, istraživači potajno usuli otopinu analgetika. Veoma brzo su mnoge ribe došle baš na to mesto.
Smrtonosna zaštita
Makar nam se ova saznanja možda mogu činiti tek kao zanimljivosti, ona bi uveliko mogli da promene našu svakodnevnicu, tvrdi Balkomb. „Mi nismo hteli da priznamo da ribe osećaju bol. Jer ako bi znali da mogu trpeti, onda bismo morali da postavimo i pitanje ribolova.“ Slično je bilo i sa lovom na divljač dok se mnogo toga nije otkrilo o životinjama tako da se na lovce danas gleda gotovo kao da su serijske ubice. Sada bi i ribolov mogao doći na red: „To je neugodno, ali moramo se pomiriti sa novim saznanjima“, kaže Balkomb.
Zasad, ribe ćute kao ribe i jedva da iko zastupa njihove interese. Jedan od retkih je Daglas Vejli koji je radi za udruženje za zaštitu životinja Eurogroup for Animals. „Nekoliko milijardi riba se svake godine lovi ili uzgaja. Jedva da je nekoga briga kako se one osećaju.“
Evropski propisi ograničavaju količinu i doba kad je dozvoljen ribolov, ali nema niti slova o tome kako se prema ribama treba ponašati – kao što postoje propisi o živini, svinjama ili kravama. Ribe se love golemim mrežama, često se satima vuku po moru pre nego što se izvuku na palubu, a tek tamo nikoga nije briga da li će se ribe mučiti. Vejli i aktivisti poput njega zato traže oštra pravila za ulov: „Ribe se moraju brzo hvatati udicom i moraju se smesta omamiti ili usmrtiti nakon ulova.“
Zapravo za amaterske ribare u Nemačkoj već postoji takvo pravilo, ali se ono pokazalo i kao određen problem. Naime, time praktično nije dozvoljeno već ulovljenu ribu skinuti sa udice i opet vratiti u vodu – što sigurno nije bio smisao kad se pisao taj propis.
Vejli je previše često video da ima malo ljudi koji saosećaju sa tim vodenim stvorenjima: „Ribe nemaju krzno, ne znaju da se maze. Žive pod vodom, tek retko ih možemo posetiti, a i onda beže od nas.“
Možda bi ribama bilo bolje da nauče da se umiljavaju ljudima? Jesu li za to ipak previše glupe? Ili pak previše pametne, jer znaju sa kim imaju posla?