Romel, Hitler... priče bez kraja?

Živih svedoka nacizma, koji su eru Trećeg Rajha doživeli svesno, nema više mnogo. Oni polako umiru. Ali tu su još njihova deca i unuci. Filmski reditelji sve češće posežu za njihovim iskustvima. Sada su na redu priče potomaka počinilaca kao i dece jevrejskih žrtava.

Filmovi o potomcima

U filmu „Lore“ rediteljke Kejt Šortland glavni je lik 15-godišnja devojčica koja u razrušenoj, posleratnoj Nemačkoj pokušava da se odmakne od pogleda na svet svoje majke. Majka je bila sledbenica nacističke ideologije. Ovaj film australijske rediteljke producirala je međunarodna ekipa, a glavnu ulogu odigrala je mlada nemačka glumica Saskia Rozendal. U filmu „Nemački prijatelj“ (Der deutsche Freund) nemačko-argentinska rediteljka Žanin Merapfel obrađuje komplikovan odnos između ćerke jevrejskih emigranta i sina progonjenog bivšeg naciste u Argentini.

Da li sve to znači da nacionalsocijalizmu i holokaustu u bioskopima i na televiziji nema kraja? Na to pitanje se može odgovoriti jasnim: „Da“.

Nova pitanja, nova estetika

Upravo, naime, stasa jedna nova generacija filmskih stvaralaca koji postavljaju drugačija pitanja i koji toj temi prilaze uz pomoć drugačijih estetskih stilskih sredstava. Sonja Šulc, autorka knjige „Nacionalsocijalizam na filmu“ (Der Nationalsozialismus im Film) otkrila je različite talase u pristupu toj temi. Neposredno nakon rata, ratne događaje su na filmskom platnu prikazivali uglavnom oni koji su bili najviše pogođeni tim zbivanjima, jevrejski i komunistički filmski autori. Deceniju kasnije, u Nemačkoj se više naginjalo „vojničkom filmu“. U tom periodu autori su pokušavali da „oslobode“ obične vojnike, a sve pod devizom: „Vermaht je bio nevin“. Tek šezdesetih i sedamdesetih godina, pojavom „Novog nemačkog filma“, razvio se izvestan lični pristup.

Američka televizijska serija „Holokaust“ (1978) i kasnije film Stivena Spilberga „Šindlerova lista“ (1993) doveli su do emotivnijeg pristupa temi. Spilbergov ep omogućio je da i na nemačkom filmu i televiziji melodramske forme postanu moguće. Pre toga se u „zemlji počinilaca zločina“ autori na to nisu usuđivali. Sa filmom „Moj vođa“ (Mein Führer) Danija Levija iz 2007, konačno je čak i humoristični pristup Hitleru postao moguć.

Manji interes za nacizam

Gerhard Lideker sa univerziteta u Bremenu kaže da među svojim studentima uočava da se interes za temu nacizma sve više smanjuje: „Reakcije su ponekad gotovo alergične.“ Zato filmovi danas moraju da ponude efektne spektakle da bi ljude uopšte uspeli da privuku pred filmsko platno ili TV-ekran. Filmovi poput „Prokletnici“ (Inglourious Basterds) Kventina Tarantina (insert iz filma na fotografiji gore) ili „Operacija Valkira“ (Valkyrie) sa Tomom Kruzom u glavnoj ulozi, primeri su posebno spektakularnih holivudskih filmova koji su snimani u Nemačkoj. A nemački film „Hitler, poslednji dani“ (Der Untergang) sa Brunom Gancom u ulozi Adolfa Hitlera ostvario je svetski uspeh.

Danas se perspektiva i tematski pomerila. Nemci se sad posmatraju i kao žrtve, kao prognanici, kao stradalnici u velikim bombardovanjima i kao ljudi koji su zbog sopstvenog političkog rukovodstva prošli kroz velike patnje. Ali naučnici su uvereni da doba nacionalsocijalizma u Nemačkoj više ne može da se idealizuje kao što je to proteklih decenija znalo da se događa. Slike nacističkih zločina previše su poznate i odavno ukorenjene duboko u svesti ljudi.

Autori: Johen Kirten / Snježana Kobešćak
Odgovorni urednik: Ivan Đerković