Rođenje politički-radikalnog islama
11. februar 2019.
Vođa iranske revolucije Ajatolah Homeini je 1979. godine, pre odlaska u Teheran, skoro četiri meseca u jednom selu u Francuskoj. Međunarodno poznati francuski filozof Mišel Fuko video je u Homeiniju čoveka velikih namera: "Ovo je možda prvi veliki ustanak protiv globalnih sistema, najmoderniji i najluđi oblik pobune."
Fukou je međutim promakla diktatorska priroda propovednika, što mu je donelo reputaciju političkog naivca. Ali, jedna stvar se ostvarila: Homeini je podstakao revoluciju od globalnog značaja. Nigde to nije bolje shvaćeno nego u Iranu i zemljama susedima, kao i na Bliskom istoku uopšte.
"5.000 godina odricanja, nepravde, diskriminacije"
Revolucionarni islam, u svojoj šiitskoj varijanti koju je Homeini propovedao, odmah su prihvatili mnogi Iranci. Šah Mohamad Reza Pahlavi, srušen u januaru 1979. - nekoliko sedmica pre Homeinijevog povratka iz egzila - odveo je Iran u autoritarizam koji je trajao 40 godina. Iskoristio je svoju moć da od Irana napravi zemlju koja je bila pod uticajem Zapada. Taj projekat je energično gurao napred, ne obazirući se na iransku tradiciju i ljudska prava.
Homeini je u očima mnogih Iranaca bio suprotnost Reze Pahlavija. Uspostavio je društvo koje se rukovodi verskim principima. Takvo društvo, nadali su se mnogi, vratiće socijalnu pravdu koja je mnogima nedostajala. "Za razliku od Šaha Pahlavija koj je hvalio 2.500 godina monarhije, Homeni je govorio o 5.000 godina odricanja, nepravde, klasne diskriminacije i ugnjetavanja", piše istoričar Mihael Aksorti u svojoj knjizi Istorija iranske revolucije.
Rođenje političkog islama
1979. godine bila je prekretnica za politički islam. Ideja o povezivanju vere i politike već je postojala. Jedan od ranijih nosilaca te ideje od strane šiita bio je Sajid Muhamed al-Husaini, rođen 1838. u Asadabadu. On se pretvarao da je sunit kako bi mogao da predaje na sunitskom Univerzitetu Al-Azhar u Kairu. "Ostavite svoju ravnodušnost iza sebe", vikao je svojim učenicima. "Živite slobodno i srećno kao i drugi narodi - ili umrite kao mučenici". Ideja verski motivisane pobune bila je rođena.
Ideju su od dvedestih godian prošlog veka nastavili da razvijaju Muslimanska braća, da bi 1979. godine izašla na svetsku političku pozornicu. Tri događaja su je podstakla: Homeinijeva revolucija u Iranu; napad oko 500 radikalnih islamista, sa mladim Dšuhajiman al-Utaibijem na čelu, na Veliku džamiju u Meki i invazija Crvene armije u Avganistanu. Ovo poslednje je na kraju dovelo do pojave talibana koje su naoružavale i obučavale Sjedinjene Američke Države. Tri događaja rezultirala su političkom porukom da se može očekivati stupanje na scenu radikalnog islama kao protestnog pokreta.
Moć i snagu islamizma prepoznao je i tadašnji egipatski predsednik Anvar el-Sadat. Tražio je komunikaciju s Muslimanskom braćom i otpustio je mnoge njegove predstavnike iz zatvora, koji su bili uhapšeni prethodnih godina. Ali ubrzo nakon toga se još jednom nemilosrdno obračunao sa islamistima. Muhammad Islambuli je takođe uhapšen i mučen. Njegov brat Kaled stoga je u oktobru 1981. dobio zadatak da izvrši smrtonosni atentat na Sadata – kako u znak protesta zbog političkog kursa pomirenja s Izraelom, tako i da se osveti za zlostavljanje svog brata.
Teheran kao krizno žarište
Politički islam je bio efikasan odgovor na brutalnost arapskih režima, kako sekularnih tako i verskih, što se može videti na primeru Irana. Usledilo je svrgavanja šaha, napadi na američku ambasadu a potom i uzimanje diplomata kao talaca, koji su u zatočeništvu bili više od godinu dana. Šiitski revolucionari otvoreno su izazivali SAD a mnogi muslimani su sa simpatijama gledali u Teheran.
Čini se da je režim mula bio na putu da postane nova avangarda islamskog sveta. Iranski revolucionari su proglasili da "širenje islamske revolucije i njenih poruka uključuje i borbu protiv vođa i komandanata, jeretika i korena jeresi, kolonijalizma, eksploatacije i politeizma na svetoj božanskoj zemlji".
Vehabizam - duh pušten iz boce
Za porodicu Al Saudi je to bila noćna mora. Saudijska vladajuća porodica takođe se predstavljala religioznom. Ali ona je gajila mržnju prema socijalno-revolucionarnom programu Teherana. Posledica: Saudijci su počeli još snažnije da podstiču konzervativni vehabizam – državnu religiju u zemlji.
Godinama su saudijske verske vođe usvajali nove verske zakone. Cilj je bio usmeriti pažnju vernika na religiju, tako da nemaju ni vremena ni snage da se bave politikom a posebno ne politikom koja bi iznela islamsku revoluciju. Model je bio uspešan: učenje vehabija našlo je sledbenike širom muslimanskog sveta. Ogromna većina sunitskih fundamentalista otišla je putem vehabizma.
Ono što u to vreme Saudijci nisu ni slutili: Od hiperkonzervativnog islama vehabijske orjentacije vodili su putevi do džihadizma i islamističkog terorizma.
Tvrdolinijaši i radikalizacija
Radikalni islam, kako šiitske tako i sunitske orjentacije, ispunio je prazninu koja je postojala od 1979. godine: sekularne vlasti su ili padale kao Naserova u Egiptu ili su mutirale i degenerisale se u diktatorske režime – što je bio slučaj u Iraku pod Sadamom Huseinom ili u Siriji pod Hafizom al-Asadom. Politički islam im se činio jedinim pouzdanim putem za reforme političkih i socijalnih sistema. Zbog toga su ga podržali nebrojeni muslimani.
Međutim, ovaj put je postajao sve radikalniji. Kombinacija verske i političke doktrine ostavila je malo prostora za umerene snage i glasove. To je rezultiralo napadima na Svetski trgovinski centar u Njujorku i druge američke objekte 9. septembra 2001. godine. Džihadizam je ponovo ojačao 2003. godine, kada su Amerikanci intervenisali u Iraku.
Svih tih godina se režim mula u Teheranu, kao i vladavina al-Sauda u Rijadu pretvarao u versku diktaturu. Istovremeno, nove džihadističke grupe kao što je Islamska država (IS) pokazale su do tada neviđenu brutalnost u regionu.
Međutim, Iran i Saudijska Arabija kao vodeće zemlje muslimana - šiita i muslimana - sunita, sve su se više otuđivale jedna od druge. Suparnici su postali neprijatelji, a danas se jedna protiv druge bore u Siriji i Jemenu. Zbog temelja postavljenih 1979. godine, koji su doveli do političko-verske radikalizacije, region pati do danas.