Ruke koje su gradile Austriju
Austrija ove godine slavi 50 godina od dolaska prvog „gastarbajtera“. Godine 1964, sa Turskom je potpisan bilateralni ugovor o vrbovanju radne snage, a 1966. godine i sa tadašnjom SFR Jugoslavijom.
Na put uz pesmu
Krajem 60-ih i početkom 70-ih austrijska privreda bila je u procvatu, a zemlji je nedostajalo radne snage. Godine 1961. vlasti otvaraju tržište rada za strance, a 1964. Austrija sa Turskom potpisuje bilateralni ugovor o vrbovanju radnika. Dve godine kasnije, isti ugovor se sklapa i sa tadašnjom Jugoslavijom. Vozovi sa radnicima se u Beogradu ispraćaju pesmom, ali i u Beču pri odlasku kući.
Radosna vremena
Tih vremena rado se seća i Slobodan Jovanović iz Mustapića kod Kučeva. On je u Beč stigao sredinom sedamdesetih i zaposlio se kao vozač i tehničar u jednoj prodavnici sportske opreme. „Naši ljudi su se dosta družili, organizovali smo sportska takmičenja i razne kulturne manifestacije, bilo je veselo“, priča Jovanović dok u Zajednici srpskih klubova u Beču razgleda slike iz tog doba.
Teški poslovi
Radnici iz Jugoslavije i Turske najčešće su ipak zapošljavani na građevinama, u tekstilnoj industriji i ugostiteljstvu. Bili su traženi zdravi, jaki i neoženjeni muškarci. Prvi radni zadatak Matije Mijića bilo je rušenje starih zgrada. Vezanog u struku, Matiju je dizalica dizala i na visinu od stotinu metara, odakle bi, njišući se na sajli, kompresorom razbijao krovove i armirane, betonske grede.
Radost prve „Kortine“
„Bili smo traženi radnici. Austrijanci su nas često zaustavljali na ulici i pitali da za veću platu pređemo u njihove firme. Bilo je teško, ali su i plate bile dobre“, priča Matija. Od tih para on je, za tri hiljade šilinga, kupio i svoj prvi auto. Bio je to Ford Kortina, kojoj su se i u njegovom rodnom selu svi divili. Matija je tada zarađivao oko osam hiljada šilinga mesečno.
Lak posao, laka zarada
Dragutin Petković jedan je od onih koji su radili u tekstilnoj industriji. „Plata je bila nešto manja, ali je i posao bio lakši. Uključim mašinu i pustim kroz nju rolnu platna, a dok mašina ne završi - ja sedim i odmaram“, smeška se Petković.
Bez previše birokratije
Na južnoj bečkoj železničkoj stanici nalazio se provizorni biro za zapošljavanje. „Bila je to šupica dva sa dva. Tamo smo ostavili pasoše, a tamo je radio i jedan Dragičević. Dobro se sećam kako je viknuo: ’Brčaci, za mnom!’ Već sutra smo bili na ’baušteli’ i ja sam preko mosta na Dunavu koji se gradio vukao kablove prečnika 30 cm“, seća se svog prvog dana u Austriji Ahmet Lišić iz okoline Brčkog.
Traženi radnici
„U Beču nema veće i važnije zgrade ili mosta na kojem mi nismo radili“, kaže i Šerif Čolaković iz Sjenice. „Znalo je da bude teško, to je istina, ali mi smo bili toliko traženi da smo, ako nam se nešto nije sviđalo, u jednom danu mogli da promenimo i po tri firme.“
Ptice selice
„Radnici iz Turske i Jugoslavije radili su najprljavije i najteže poslove, koje Austrijanci nisu želeli da rade. Oni su došli jer su Austriji bili potrebni. Mlađe generacije u Austriji o tome ništa ne znaju i mnogi su mišljenja da su ti ljudi, pa čak i njihova deca, u Austriju došli samo da bi iskoristili austrijski socijalni sistem“, kaže Goran Novaković, priređivač knjige „Mi, ptice selice“.
Beč postaje „druga kuća“
Bile je predviđeno da radnici iz Turske i Jugoslavije rade po principu rotacije. Šest meseci na radu u Austriji, šest meseci u otadžbini. Ali ubrzo su radnici počeli da dobijaju poslove i u zimskom periodu, a počeli su i zasnivaju porodice. Matija se rado seća venčanja sa devojkom iz rodnog kraja.
Nove generacije
Danas u Austriji žive tri generacije Mijića. Matija sa suprugom, sin Perica (na fotografiji) i njegovo četvoro dece. Matija je u penziji, pa je sa suprugom često u Hrvatskoj. Ali ne može ni bez Austrije – što zbog dece i unuka, što zbog kvalitetnije zdravstvene zaštite.
Ipak tuga za (prvom) otadžbinom
Lišić i Čolaković takođe su stalno nastanjeni u Beču. Pričaju da su gotovo sve što su u Austriji zaradili uložili u Bosni i Hercegovini i Srbiji, ali da danas od toga nemaju mnogo. Tako u udruženju u kom se sastaju, često raspravljaju i o politici – o nesređenom društvu i korumpiranim političarima.
I ponovo „bauštela“
Ipak, čini se, radova na „baušteli“, nikad dosta. Bosanskohercegovačko udruženje, čiji je Ahmet Lišić član, gradi nove prostorije, a on je jedan od važnijih dobrovoljaca.
Stara sećanja, nove izložbe
Slobodan Jovanović do penzije ima još godinu dana, a onda namerava da se posveti prikupljanju materijala o vremenu kada su u Austriju počeli da pristižu prvi gastarbajteri iz tadašnje Jugoslavije. Čekaju nas, dakle, nove izložbe.
Lakše uz pesmu
Matija Mijić penziju provodi družeći se sa prijateljima i uz voljenu šargiju. Vrstan je i violinista, i još uvek redovan gost na proslavama u hrvatskim udruženjima. „Muzika i druženja nas drže vedrim i veselim, to nam je velika sreća“, kaže Matija.