Rumunija nas tera od kuće
10. mart 2019.
Pre izvesnog vremena sam se prijavila na kurs nemačkog u Šilerovoj kući u Bukureštu. Ne znam tačno koliko nas je bilo u grupi, ali mislim ne više od deset; polovina su bili studenti medicine koji su svoje domaće zadatke odrađivaili marljivo tako da sam se zbog toga osećala matoro. Oni žele u Nemačku čim diplomiraju.
Kada sam u januaru putovala u Bon, u avionu je pored mene sedeo mladić sa debelom knjigom iz neurohirurgije na rumunskom. Daleko od toga da je to bila laka literatura, jer ova knjiga je sigurno bila teška koliko maksimalno može da teži ručni prtljag. Nismo doduše razgovarali, tako da ne znam zašto je ovaj mladić čitao tu knjigu, ali mislim da znam u kom pravcu bi mogla da ide ta priča.
Moj jedini kolega iz razreda, koji je studirao medicinu, sada je u Nemačkoj. Dva najomiljeniija cilja hiljada lekara koji godišnje napuštaju Rumuniju su Francuska i Velika Britanija.
Ja to sve posmatram sa izvesne distance, jer me još uvek ne pogađa direktno; mlada sam i ne boli me ništa. Ali, to na primer pogađa moju majku, koja već 17 godina radi u Španiji. Uskoro bi trebalo da ode u penziju i plaši se povratka u Rumuniju gde je starost prilično ponižavajuća. Kada to kaže, prvo misli na medicinsku negu što je kritična tačka u Rumuniji poslednjih 30 godina.
Tri generacije su bile u šoku kada je mama odlučila da ide u Španiju
Mladi na kursu nemačkog imaju toliko godina koliko sam ja imala kada je moja mama napustila Rumuniju. Bila sam druga godina fakulteta. Verujem da se zbog toga nisam osećala kao ostavljeno dete, jer sam već bila odrasla, ali ipak su tri generacije zbog ovog rastanka bile u šoku: roditelji moje majke, moja majka i njena kćerka, dakle ja. To je bilo posebno uznemiravajuće jer mama nije odrasla u jednoj globalnoj kulturi, a trodnevno putovanje autobusom do Španije je bilo njeno prvo putovanje u inostranstvo u životu.
Čudno je to što sam i ja sama odrasla očarana Zapadom. 1990. sam krenula u školu, 2002. počela da sturidram. Sećam se da sam pred kraj školovanja imala osećaj, da najbolje što nam se može dogoditi jeste da dobijemo stipendiju negde u inostranstvu, kako bismo pobegli i spasili se. Neki od nas, oni baš, baš dobri su u tome i uspeli. Ali, za stipendiju je bilo potrebno osvojiti zlatnu medalju na nekoj međunarodnoj školskoj olimpijadi. Onaj ko nije imao ni medalju a ni finansijsku podršku bogate porodice, odlazio bi odmah po završetku studija u inostranstvo. Ove kolege su prvo radile svakakve poslove, da bi na kraju nakon mnogo godina postali ponosni građani drugih zemalja.
Rumunija ostaje bez ljudi pred sopstvenim očima
I naravno da ne napuštaju zemlju samo lekari, već ljudi iz svih branši, sa kvalifikacijama ili bez njih, svih starosnih dobi. Poznajem 60-godišnjake koji su otišli u inostranstvo kako bi bili blizu dece. Rumunija ostaje bez ljudi pred sopstvenim očima, a vlasti ne znaju uopšte kako da se nose s ovim problemom.
Španija ne dozvoljava dvostruko državljanstvo, a moja majka se i nakon toliko godina ne želi odreći rumunskog državljanstva.
Svaki put kada posetim mamu u Španiji fascinira me kojom brzinom autobus napusti aerodrom i uključi se na autoput. I to me onda rastuži - kakva reakcija kada pogledaš autoput. Jer, zapravo je to ono što mi u Rumuniji želimo: autoputeve, čiste toalete. Toalete. To su stvari koje je jednostavno postići, a biće (ukoliko se to postigne) najvidljivija dostignuća. Isto je to kao i kod učenja stranog jezika. Najspektakularniji napredak je na samom početku, kada se sortiraju osnovne stvari. Kasnije, u naprednom stadijumu, čovek se susreće sa finesama, ali one se tek polako naziru spolja.
Mučno pitanje: I, kad ti ideš?
Tako Rumuni napuštaju svoju zemlju za sve ono za šta je metafora autoput. Moji najbolji prijatelji su pre nekoliko godina, u relativno kratkom razmaku, otišli jedan za drugim. Tada sam imala osećaj da ključam od besa, jer nas Rumunija tera od kuće. Ovakav osećaj doduše nisam imala kada je moja majka otišla, valjda zato što sam bila mlada i nisam znala razmere ovog fenomena. Tada sam to pre gledala kao njenu individualnu odluku donesenu iz očaja.
Tek kada sam se zaposlila sam primetila da mi imamo ugovor sa zemljom u kojoj živimo. Posebno kada sam počela da radim privatno, da sama radim poreske obračune i kada sam videla kolike izdatke mi plaćamo rumunskoj državi - za usluge koje skoro da ne postoje.
Ljudi zbog toga odlaze u inostranstvo - odlaze tamo gde će sklopiti bolji ugovor s državom u kojoj žive. Za one koji su ostali, preostaje - barem za moju generaciju - mučno pitanje: I, kad ideš Ti? Ili: Zašto si još ovde?
Istina je da me je čarobnjak Zapad pratio za vreme školovanja, u svakoj godini 90-ih, u kojima smo se kao deca radovali eksploziji šarenila, dok su se naši roditelji borili sa teškim bremenom tranzicije. Ali, nakon određenog vremena provedenog u inostranstvu i jednog propalog pokušaja emigracije, najviše što sebi želim jeste snaga da ostanem kod kuće. Da ne dozvolim da me oteraju. Ali, nemoguće je objasniti zašto. Sigurna sam da je borba koju sada, sa 36 godina vodim jeste - da ne odem.
Rumunska spisatljica i prevoditeljka, Lavinija Branište živi i radi u Bukureštu. Njen roman "Interior zero" je 2016. izabran za roman godine u Rumuniji,a 2018. je preveden i na nemački.