Da, veoma me je pogodila vest koju sam u ponedeljak pročitao u agencijama: „Muškarac gurnuo majku i dete pod voz.“ Suze su mi pošle i hiljadu misli prostrujalo kroz glavu. I svaki put kad pročitam takvu vest moja prva misao je: „Samo da to nije bio neki stranac!“
Kao otac, mislio sam na članove porodice te majke i dečaka. „Kako neko može da bude u stanju da tako nešto uradi“, to je bila moja sledeća misao. Onda sam pročitao da je kao navodni počinilac uhapšen i da je reč o 40-godišnjem muškarcu iz Eritreje.
Kao migrant, moram da osudim svaki zločin nekog migranta
S tim je bilo jasno kako će stvari dalje da teku: motiv zločina se gura u pozadinu, a umesto toga, nadugačko i naširoko se izveštava o nacionalnoj pripadnosti navodnog počinioca. Kao da je poreklo nekog počinioca kriminalnog čina odlučujuće za njegov karakter. I ponovo moram da se suočim sa stereotipnim izjavama. „Ti stranci“, „onaj migrant“, „svi su oni opasni“, „sve su to potencijalni atentatori“.
Taj Pavlovljev refleks zatim se nastavlja: kao nekadašnje gastarbajtersko dete i Nemac turskih korena, ja ponovo moram da se pravdam. Društvo od mene ne očekuje samo da osudim čin jednog čoveka stranih korena – ono, pored toga, pod generalnu sumnju stavlja gotovo svakog čoveka koji dolazi iz Eritreje ili neke druge afričke zemlje. Ne želim uopšte ni da pričam o tome da populisti tu temu iskorišćavaju za sopstvene političke ciljeve.
Moj nigerijski komšija od juče se više ne vozi ni autobusom ni tramvajem. Pitao sam ga zašto sada ide autom do posla. U početku je, kaže, u ponedeljak, na putu s posla osetio nelagodu – prezirni pogledi, domunđavanje među putnicima u javnom prevozu. A zatim je usledila jedna rasistička izjava. I tako je njegova nelagoda prerasla u strah. Apsolutno ga razumem!
„A još i muslimani!“
I kad sam pre nekoliko dana na radiju prvi put čuo o događajima na otvorenom bazenu u Diseldorfu, možete misliti koja bila moja prva reakcija: „Samo da to nisu stranci!“ I već je u sledećem dahu voditelj vesti je izustio: „Grupa od oko 40 mladića potiče uglavnom iz Severne Afrike“. U mojoj glavi ponovno misli: „A još su i muslimani!“ I opet moram da se branim. Ponovno moram da osudim čin četrdesetak mladića od kojih su većina pripadnici iste religije kao ja. Želim da razjasnim – i to verovatno ne po poslednji put – da duboko osuđujem svaki napad, uopšte svaki zločin koji počine migranti, ljudi muslimanske vere, hrišćani, Nemci ili bilo ko drugi.
Jedna stvar, međutim, takođe mora da bude jasna u nemačkom društvu, jer sam uveren u to da mnogi to gube iz vida: strašni zločin koji se dogodio u Frankfurtu na Majni većina će jednoga dana da zaboravi. Ali mržnja i rasistički napadi koje mnogi ljudi sa stranim poreklom, pa i ja, nakon takvih zločina doživljavaju – to će nas i dalje pratiti svakodnevno.