Dramolet na dve scene, u Minhenu i Berlinu, izaziva nevericu među građanima. „Počnite da radite svoj posao!“ – to bi prosto čovek viknuo pod prozorom Kancleramta i partijskih centrala. Radite, kao što mi, poreski obveznici, radimo svakog dana. I to radimo sa ponekim kolegom kojeg uopšte ne podnosimo ili uz pretpostavljene koje ne smatramo posebno mudrim.
Istina, ni mi građani nismo olakšali stvar svojim političarima. Jer prema svim anketama predlozi šefa Hrišćansko-socijalne unije (CSU) Horsta Zehofera uživaju široku narodnu podršku – posebno onaj da se na nemačkim granicama odbijaju potražioci azila koji su već registrovani u nekoj drugoj zemlji EU. Upravo te ankete daju krila bavarskim bundžijama.
Sa druge strane, mi kao građani većinski opet ne bismo takvu politiku ako je njena cena duboka kriza Vlade i propast koalicije – a to posebno ne želi biračko telo demohrišćanskih sestrinskih partija, dakle CDU i bavarske CSU. Jer birači se pitaju: a šta je danas drukčije nego pre tri meseca kada su CDU, CSU i SPD posle dugog natezanja konačno napravile vladu?
Nadalje se naš građanin pita koliko se u ovoj krizi uopšte radi o sadržinskim pitanjima? Nije li sve odavno poprimilo karakter dvoboja između ministra unutrašnjih poslova Zehofera i kancelarke Merkel iz odviše ljudskih motiva? „Sa tom ženom više ne mogu da radim“ – ako je Zehofer stvarno tako rekao, što on u međuvremenu negira, onda je time prokockao svoj ugled. Profesionalizam ne zvuči tako.
Istine radi mora se reći da i Angela Merkel ovih dana čini kardinalne greške. Da, ona je na samitu EU postigla pregovaračke uspehe u koje je malo ko verovao. Ali teško da doprinosi poverenju kada Kancleramt saopšti sa kojim evropskim partnerima je postigao koje sporazume, a onda tri pomenute države to oštro demantuju.
Kome uopšte verovati? A poverenje – to zna svaki predsednik mesne zajednice – politička je valuta prvog reda. Kome ne uživa poverenje, taj je politički mrtav.
Ova kriza nije državna kriza. Jer čak i ako CSU napusti Saveznu vladu, Zeleni se nameću kao novi koalicioni partner. Kako god da se rasplete, novi izbori nisu verovatni.
Ovo je pre svega kriza dve demohrišćanske partije čiji je dugogodišnji kredo da se bez njih u vlasti ne može formirati većina. „Pogledajte preko Alpa“, moglo bi da im se podvikne. U Italiji se decenijama nije mogao zamisliti sistem bez demohrišćana, a oni su se bodro samouništili. Kada su se konačno raspali, to više nikoga nije zanimalo.
A ko danas vlada Italijom? Eto. U redovima populističke Alternative za Nemačku verovatno se već danima ispija šampanjac.