Sarajevo - marginalizacija prošlosti
7. april 2018.
Jedan Zagrepčanin nedavno je u grmlju pronašao bistu revolucionara Ive Lole Ribara, nedaleko od mesta gde je bila postavljena. Vlastima je dojavljeno da je bista bačena u grmlje, a načelnik zagrebačkog Ureda za upravljanje u hitnim situacijama Pavle Kalinić zamolio je one koji ruše spomenike da to više ne čine.
„Na ovim prostorima je tradicija da uvek kad neko dođe na vlast smatra da istorija počinje s njim. Nisakim od nas ni pre ni posle nije počela niti će se završiti istorija. Kad su odlazili Turci, onda je Austrija koja je došla za njima rušila njihove spomenike. Nakon toga je došla Kraljevina Jugoslavija, pa je rušila sve austrijske spomenike. Onda je došla NDH (Nezavisna država Hrvatska), onda su došli partizani i onda je došla takozvana demokratija i svaki put ispočetka imamo rušenje spomenika. Mislim da bi jedanput s tom praksom trebali prestati", reako je Kalinić.
Odnos prema prošlosti i spomenicima koji simbolizuju njene vrednosti gotovo je identičan u svim državama bivše Jugoslavije. Moralne vrednosti poput antifašizma osporavane su na razne načine. Spomenici koji simbolizuju vrednosti iz prošlosti, danas su zapušteni ili porušeni, ostavljeni da propadaju zajedno sa ruševnim ostacima nekadašnjih privrednih objekata. Uoči 6. aprila, Dana grada Sarajeva, uverili smo se da je slično i kod biste narodnog heroja Vladimira Perića Valtera, simbola sarajevskog otpora fašizmu. I ruševine na Vracama, koje su nekada bile spomenik žrtvama antifašističke borbe, danas svedoče da živimo u nekim novim vremenima i s drugačijim vrednostima.
Kod Valterove biste zatekli smo Sarajliju N.A. (želja mu je da ostane anoniman) koji za DW kaže da je odnos ljudi na ovim prostorima spram prošlosti „posebna priča".
„Ono što je do juče bilo dobro, danas nam ne valja. Olako se odričemo prošlosti na koju bismo trebali biti ponosni. Zaboravili smo žrtve iz Drugog svetskog rata koje su pale boreći se protiv sila mraka, pa ćemo tako zaboraviti i one koji su u ratu devedesetih godina dali živote u borbi protiv onih koji su u 'modernoj Evropi' formirali koncentracione logore i počinili najteže ratne zločine, među kojima i genocid. Danas nam se dešavaju neviđeni apsurdi. Sledbenici četničke ideologije u Prijedoru polažu cveće na grob partizana Mladena Stojanovića kojeg su upravo četnici ubili u Drugom svetskom ratu. Eto kako se mi odnosimo prema prošlosti", kaže N.A.
6. april je Dan grada Sarajeva. Datum je to koji ima višestruko simboličko značenje za bosanskohercegovačku prestonicu. Tog dana 1945. godine Sarajevo je oslobođeno od okupacije u Drugom svetskom ratu. 47 godina posle, 6. aprila počinje razaranje i opsada Sarajeva, najduža u modernoj evropskoj historiji. Građani Sarajeva sa posebnim emotivnim nabojem danas govore o tim događajima, ali i onome što zovu „kulturom sećanja".
Novinar sarajevskog Oslobođenja Đorđe Krajišnik kaže da je odnos Bosanaca i Hercegovaca prema spomenicima, posebno onim koji simbolizuju antifašističku borbu, ekvivalentan celokupnom odnosu prema prošlosti.
„Preciznije, mi svoju prošlost mitomanskim manipulacijama koristimo kako bismo u dnevno-političkom kontekstu iznudili nekakva, ničim dokazana, vekovna prava koja nam ta naša navodno slavna istorija daje nad drugima. Što će reći, prošlost se kod nas ne doživljava kao predmet stručnih proučavanja znalaca, već se uzima kao materijal za sukobljavanje i isključivanje drugih. Shodno tome i naš odnos prema spomenicima koji obeležavaju našu zajedničku prošlost obeležen je nametanjem etničkog predznaka i isključivanjem drugih.
U vreme Drugog svetskog rata postojao je jedan oslobodilački pokret i jedna antifašistička borba. Danas nas ubeđuju da je svaki narod ovde imao neki svoj antifašizam koji nema dodirnih tačaka sa borbom drugih. To je, zapravo, jedan kvislinški narativ gde nam se ispod maske etno-antifašizma nudi mimikrirani fašizam", kaže Krajišnik.
Građanin J.A. veruje da bosanskohercegovačko društvo nema jasan i definiran odnos prema spomeničkom nasleđu, dok se prema spomenicima koji simbolizuju Narodnooslobodilačku borbu, kako ističe, neguje posebna vrsta odbojnosti.
„Takav stav proizlazi iz činjenice da većina ljudi uopšte ne zna šta ti spomenici simbolizuju pa je negativan odnos razvijen i prema onoj grupi spomenika koji ne veličaju komunizam i tekovine socijalizma. Antifašizam je civilizacijska vrednost nulte kategorije pa bi to trebao biti razlog za ponos na našu antifašističku borbu i spomenike kojima odajemo počast učesnicima NOB-a. To što su danas u najgorem i najlošijem stanju partizanska groblja govori nam da kao društvo nismo uspeli izgraditi adekvatan odnos prema prošlosti i da nemamo svesti o značaju borbe protiv fašizma i nacizma. Paradoksalno, jer se mi imamo čime ponositi, a danas bi mnogi u Evropi dali mnogo da samo mogu spomenuti kako su imali organizovani otpor nacizmu, pa i brigade sastavljene od Jevreja koji su naoružani branili svoje pravo na život. Narativ o ratu devedestih, koji ja inače zovem agresija na BiH, još nije konstituiran do kraja, što je veliki propust i bojim se da će u budućnosti, ono što mi danas znamo kao istorijsku istinu, biti iskrivljeno, revidirano i drugačije tumačeno", kaže J.A.
Očito je da su u bosanskohercegovačkom društvu, ali i celom regionu Zapadnog Balkana, marginalizovane vrednosti iz prošlosti, uključujući „tekovine NOB-a". Ugledni bosanskohercegovački sociolog i psiholog, pr. dr. Esad Bajtal smatra da je upravo odnos prema prošlosti ključno pitanje ukupne bosanske i regionalne situacije.
„Mi smo društvo koje je ispalo iz ideologije, a taj ispad se desio upravo devedesetih godina kada se svesno, planski i programski napadalo moralne i civilizacijske vrednosti o kojima je ovde reč, kako bi se ostvarili politikantski ciljevi, odnosno etno-interesi koji su danas na sceni. Tamo gde društvo ispadne iz ideologije, prestaju idejne političke borbe, a na scenu stupaju interesne. U tom smislu, mi danas u BiH i regionu imamo etno-interesne grupe koje se u javnom prostoru lažno predstavljaju kao političke stranke. One, sa stanovišta svojih interesa koji se najbolje ogledaju u opustošenoj i opljačkanoj zemlji prevarenih, poniženih i uvređenih građana ne mogu priznati onaj sistem vrednosti i istovremeno sprovoditi ovo što danas sprovode.
Očito, ovde se iza priče o etnosu i tzv. vitalnom nacionalnom interesu, kriju pragmatički orijentisane interesne grupe i tu je naš temeljni društveni, politički i civilizacijski problem", kaže dr. Bajtal.
Bajtal vjeruje da rešenje ovog problema nije moguće bez koordinacije modernog sveta koji je, nažalost, ćutke gledao, i bio svedok rušenja sistema vrednosti prošlog, jugoslovenskog društva.
„I to je još jedan paradoks. Danas zapadna društva od nas traže da prihvatimo standarde za ulazak u Evropsku uniju, 'zaboravljajući' da su, koliko juče, tj. devedesetih godina, gledali sasvim mirno i nemo, kako se u krvi, suzama i nasilju, ruše upravo ti principi na kojima Evropa danas pokušava sebe da izgradi", ističe naš sagovornik.
„Evropa se danas gradi na multikulturnim principima, upravo onima po kojima smo mi ovde mirno i ljudski živeli pedeset godina. Drugi paradoks je u tome, što ostvarenje tih principa, realizaciju tih zahteva, Evropska unija danas traži upravo od onih koji su sve to rušili i srušili u krvi i zločinu. To je vrlo komplikovana i dijalektički kompleksna situacija. Ne možete od onih koji su juče rušili te vrednosti, danas tražiti da ih ponovo izgrađuju.
Građani BiH istinski žele u Evropu, za razliku od svojih političkih vođa koji se samo verbalno zalažu za ulazak u EU, dok istovremeno sve čine kako bi taj put opstruirali. Zašto? Zato što je Evropa, sa svim svojim manama, jedan dosta dobro uređen pravni prostor, a ovdašnje 'političke elite' boje se upravo prava i pravde. Ući u Evropu, ući u jedan uređen pravni prostor, za njih bi značilo polagati račune za sav svoj neljudski rad i nerad, pa i za pljačku koju su počinili na ovim prostorima. Zato oni beže od Zapada koji, s obzirom na činjenicu da je ćutke dopustio urušavanje temeljnih moralnih vrednosti na ovim prostorima, sada ima imperativ i obavezu da pomogne kako bi se ovde stvari dovele u red kakav je postojao pre ratova devedesetih godina", kaže Esad Bajtal.