Sezona protesta
25. mart 2019.
Pred zgradom Univerziteta u Zagrebu u utorak (26.3.) okupiće se oni koji se protive tome da se gradonačelniku glavnog grada Hrvatske Milanu Bandiću dodeli počasni doktorat Muzičke akademije. Protest se održava pod sloganom „STOP nasilju nad Sveučilištem! #sramise“, organizuje ga Stjepan Perko, doktorand na zagrebačkom Univerzitetu, a njegovoj inicijativi pridružili su se brojni intelektualci. Neki univerzitetski profesori prete čak i a će vratiti diplome, ukoliko se Bandić okiti počasnim doktoratom.
Domete tog protesta tek ćemo videti, ali, kako je poslednjih meseci krenulo, čini se da Hrvatska prestaje da bude zemlja u kojoj su građani izgubili interesovanje za javno okupljanje kao način izražavanja nezadovoljstva određenim politikama i/ili odlukama moćnika, odnosno da nisu spremni na protestne šetnje samo zbog svetonazorskih neslaganja.
Zašto Hrvati protestuju?
Ono po čemu se ulični protesti u Hrvatskoj bitno razlikuju od protesta u državama u okruženju ili drugim delovima Evrope, jeste činjenica da Hrvati ne protestuju „naveliko“, ne protestuju zbog velikih političkih tema poput korupcije i klijentelizma, iseljavanja, društvene nepravde, suviše niskih primanja, reforme penzionog sistema ili zdravstvene politike. Hrvati protestuju zbog konkretnih, ali najtežih slučajeva nepravde, nasilja i/ili institucionalnog nemara, te komunalnih problema i uništavanja prirodne i kulturne baštine.
Na takve proteste odaziva se sve više građana, uglavnom ih organizuju ad hok inicijative, a praksa pokazuje to da njihove poruke uspevaju da izazovu reakcije političkih aktera – verovatno stoga što je ova godina izborna (izbori za Evropski parlament i predsednički izbori), ali je činjenica i to da Hrvatska više nema dominantnu političku snagu koja sebi može da priušti da „sluša samo sud svoje partije“. Na kraju, mnogi od slučajeva koji su poslednjih meseci podstakli građane na ulično iskazivanje nezadovoljstva, toliko su strašni da bi ignorisanje glasa naroda značilo pokazati krajnju i neoprostivu dehumanizovanost.
Konkretne nepravde vuku na ulice
Građani Metkovića su u decembru i januaru izišli na ulicu zbog smrti devetogodišnjeg Gabrijela Bebića, koji je preminuo zbog neadekvatne reakcije lokalne Hitne pomoći i nedovoljne opremljenosti Doma zdravlja. U februaru je ministar zdravlja Milan Kujundžić ekspresno obećao hitno formiranje dnevne bolnice u Metkoviću, a i u laboratoriju je vikendom uveo stanje pripravnosti.
Građani Zadra su u više navrata od decembra prošle godine protestovali zbog „slučaja Daruvarac“, u kojem je Darko Kovačević zvani Daruvarac brutalno pretukao devojku da bi, nakon šest meseci „'prikupljanja dokaznog materijala“, bio pušten na slobodu. Zadranima je bilo nepodnošljivo da za prikupljanje dokaza o brutalnom premlaćivanju, čega je svedok bila čitava zemlja, i nakon što su objavljeni snimci nadzorne kamere iz kafića u kojem je devojka pretučena, nije bilo dovoljno ni šest meseci. Policiji je optuženi bio dobro poznat po brojnim krivičnim delima i prekršajima – imao je 40 prijava, ali nije bio lišen slobode. Nakon protesta Zadrana i ogorčenja javnosti, umešao se i državni vrh, pa je Kovačević ekspresno 10. januara ove godine nepravosnažno osuđen na pet godina zatvora. Ipak, zbog hrvatskih zakona i pravnih zavrzlama, on će pravosnažnost presude da sačeka na slobodi, i to bez pratećih mera opreza.
Slučaj nedavnog, nezapamćenog porodičnog nasilja na ostrvu Pagu, kad je otac Josip Rođak bacio četvoro maloletne dece s pet metara visokog balkona, bio je okidač za proteste #spasime protiv rasplamsalog porodičnog nasilja, ali i zbog institucionalnog nemara. Otac i majka nesrećnih mališana s Paga, već su bili osuđivani za zanemarivanje dece. Protest je inicirala glumica i producentkinja Jelena Veljača (naslovna fotografija), a na ulice je izmamio građane Zagreba, Splita, Šibenika i Dubrovnika, pa čak i samog premijera Andreja Plenkovića (koji ipak svojevremeno od porodičnog nasilja nije „spasao“ Maru Tomašević, suprugu bivšeg HDZ-ovog župana Alojza Tomaševića – jer navodno nije registrovao njen vapaj u pomoć koji je ona Plenkoviću slala preko i-mejla). Nekažnjeno nasilje u porodici i njegove posledice postale su tema broj jedan u državi, premijer je obećao da će ispuniti sve zahteve inicijative #spasime, a podržala ih je i predsednica Kolinda Grabar-Kitarović.
Jedinom vatrogascu koji je preživeo kornatsku tragediju, Frani Lučiću, Državno tužilaštvo punih 12 godina nije bilo spremno da plati odštetu i žalilo se na presude koje je sud donosio u njegovu korist. Vatrogasci iz Tisnog ujedinili su vatrogasce iz čitave Hrvatske, protestima pridobili javnost i izborili ekspresnu nagodbu tužilaštva i Lučića, koji će konačno biti materijalno obeštećen.
Protesti daju rezultate
Većem delu javnosti nepodnošljivo je da slučajevi poput pobrojanih ostaju nerešeni ili budu nepravedno rešeni, jer s pravom smatraju da institucije (državne, javne, lokalne) imaju mehanizme kojima to mogu i moraju da promene. Upravo na takvim slučajevima te institucije opravdavaju ili gube smisao svog postojanja.
No, protestuje se i zbog odlagališta (opasnog) otpada, ekološki spornih projekata, slobode medija, nečasnih počasnih doktorata i klimatskih promena, i svi ti protesti ruše rašireno uverenje da se Hrvati ni protiv čega ne bune. Štaviše, uprkos masovno izražavanim sumnjama da globalni protest mladih za klimu u Hrvatskoj neće uspeti, jer je hrvatska omladina navodno lenja i nezainteresovana, pokazalo se da se vremena menjaju.
Naravno, mnogima se ne sviđaju „teme“ protesta, po društvenim mrežama se vatreno raspravlja o tome da li novoprobuđeno buntovništvo u Hrvata pokazuje da su oni spremni da učestvuju samo u protestima koji nisu opasni, to jest protestima koje predvode poznate osobe ili protestima kojima nije cilj da se rešavaju „goruća društvena pitanja“.
Kako god, vest je da hrvatski građani izlaze na ulice i da im protesti, zbog onog što oni smatraju vrednim angažmana, daju rezultate. Da li će se taj trend nastaviti, tek ćemo videti, ali čini se da Hrvati upravo uče jednu od najvažnijih lekcija koju su građani razvijenih demokratija odavno savladali: mirni ulični protesti legitimno su sredstvo političkog pritiska, njima se menjaju loše politike, oni služe da se greška sistema popravljaju.