Sećanje na Podunavske Švabe

Pre Drugog svetskog rata, Apatin je bio čisto nemački grad. Takozvane Podunavske Švabe su, posle ratova sa Turcima u 17. i 18. veku, ovaj pusti i nenaseljeni region pretvorili u poljoprivredni i industrijski centar. On je imao 14.000 dobrostojećih stanovnika. Razvili su brodogradnju, proizvodnju opeka, svile i imali pivaru koja je postala poznata i van regiona. U svim tim delatnostima služili su se najmodernijom evropskom tehnikom. Imali su i vrlo razvijeno zanatstvo.

Ove kolonizatore je na tom području naselila austrijska carica Marija Terezija počev od 1748. Oni su poticali iz svih oblasti Habsburškog carstva, pre svega iz Lotringena, Alzasa, Češke i Južne Nemačke. Oni koji bi se odlučili da se nastane u apatinskom kraju, bili su oslobođeni vojne obaveze i plaćanja poreza u prvih šest godina, a na poklon su dobijali zemljište i stoku.

Ime „Švabe“ ili „Podunavske Švabe“ dalo im je domaće stanovništvo. Praktično svaki građanin je govorio tri jezika: nemački, srpski i mađarski. Danas u Apatinu i oko njega još uvek veliki broj ljudi prelazi velika rastojanja pešice ili na prastarim biciklima. Svuda su siromašno odeveni meštani koji na obalama reke ili u šumama sakupljaju drva za ogrev. To je znak da im ne ide baš najbolje. Većina fabrika je ruinirana. Nema posla. Broj stanovnika već godinama opada. Sistem za navodnjavanje, nekada slavljen kao veliki evropski projekat smanjivanja močvara i stvaranja novih plovnih puteva, danas je potpuno propao.

„Ovde ćete pocrkati!“

„12. novembar 1944. četvorica partizana su ušla u našu kuću u Pančevu“, priča Ana Kovač koja je tada imala 12 godina. Zajedno sa petoro braće i sestara i majkom, u stočnom vagonu je prebačena u logor Knićanin – 50 kilometara od Pančeva. „Ovde ćete pocrkati!“ – reči su kojima im se obratio čuvar na ulazu. Nemci su tu dovođeni i iz drugih krajeva zemlje. Procenjuje se da je njih 12.000 završilo u masovnim grobnicama. Umrli su od tifusa, groznice ili kolere, pa i od gladi – ili su jednostavno streljani.

Knićanin je važio kao jedan od najgorih logora, a slično je bilo i u Molidorfu u Rumuniji, Gakovu i Kruševlju kod današnjeg Sombora ili u Jareku severno od Novog Sada. Nekada čisto nemačka sela ograđena su bodljikavom žicom i u njima su postavljene straže tako da niko nije mogao da uđe u njih, niti da iz njih izađe.

Iako su takvi logori zatvoreni 1948, mnogi zatočenici su do 1950. godine tamo ostali na prinudnom radu. „Podunavske Švabe su zaprvo bili apolitični ljudi“, kaže Boris Mašić. Ovaj 46-godišnjak je nastavnik i istraživač istorije. Kaže da je 30-ih godina oko polovine od 500.000 „Švaba“ otišlo u naciste. Poznata su bila nedela podunavsko-švapskih članova SS-trupa.

Kultura pred izumiranjem

Oni koji su podržavali naciste i ratne zločince su se posle rata povukli u pravcu Austrije. Druga polovina Podunavskih Švaba je organizovala otpor protiv Hitlera i njegovih ubica. Takvi ljudi su posle rata ostali kod kuće ne želeći da napuštaju domovinu – u nadi da im se ništa neće desiti. Ali i oni su postali masovne žrtve nove vlasti i sovjetske armije, „bio je to genocid nad Podunavskim Švabama“, kaže Mašić, „samo u jednom danu u decembru 1944. streljano je više od 5.000 muškaraca“.

Danas u Srbiji ima još oko 5.000 Podunavskih Švaba. Nekima je imovina vraćena, ali se njihova kultura nalazi pred izumiranjem.

dpa/sb/idj