„Silovanje stvarnosti“
4. april 2018.
DW: Dosta se debata vodi o tome da li je ovo što se dešava u Srbiji autokratija ili diktatura. Mnogi su skloni da kažu da ovo ipak nije diktatura. Da li bi to trebalo da nas uteši?
Čedomir Čupić: Ne bi se ovo moglo nazvati ni čistom autokratijom ni čistom diktaturom. Ovo je vrsta takozvane populističke demokratije. Međutim, populistička demokratija je mešavina, i ona u sebi poprima sve karakteristike tiranskog, despotskog i diktatorskog. A uslovi u kojima radi su formalno demokratski. Drugim rečima, oni takozvane demokratske uslove koriste na načine koji njima odgovaraju i prave simulaciju podele vlasti: postoji nekih devet uslova za demokratiju, ali svaki od njih se može izigrati u takvom sistemu.
Dovoljno je osvrnuti se na pravilo vladavine zakona. Zakoni postoje, ali populističke vođe ih koriste kako njima odgovara, često su oni iznad zakona, često ignorišu zakone ili ih primenjuju kada je njima potrebno. Sve to je praćeno velikom dozom koristoljublja, zadovoljavanja ličnih interesa i luksuznog života, a okružuju se saradnicima kojima takođe dopuštaju da zadovolje neku svoju materijalnu pohlepu.
- pročitajte još: Od ostalih vesti izdvajamo…
DW: Vi ste govorili da kada neko dođe na vlast na talasu nezadovoljstva, on postaje glas naroda. A to su najugroženiji slojevi stanovništva, kojima nova vlast sada nešto nudi. Ali, ta ponuda se stalno smanjuje, i sada smo došli do nivoa od dve paštete za glas na izborima?
Čupić: Kada je preživljavanje u pitanju, dovoljne su i dve paštete. Zato što ti ljudi nemaju ništa što bi im omogućilo da pruže neki otpor. Oni su iz čovečne prirode svedeni na biološku prirodu: preživeti. I u tom preživljavanju oni smatraju da može biti i gore. Ti ljudi su posebno opterećeni i negativnim iskustvima. Mi smo 2000. godine imali dolazak demokratije, očekivanja su bila velika, a onda se ispostavilo da su sve demokratske vlasti pravile teške propuste, a mnogi su to videli i kao priliku za lično bogaćenje. Zbog toga će ovo trajati sve dok budu mogle da se obezbede te dve paštete, ili dok se nešto krupno ne desi. Da li unutar Srbije, ili spolja, to još uvek ne znamo.
DW: Srbiju karakteriše i odsustvo javne debate o važnim pitanjima. Umesto toga postoji rečnik uvreda namenjen svim kritičarima vlasti. Jedan čovek odlučuje o svemu, od toga šta je dobro arhitektonsko ili saobraćajno rešenje, pa do toga da li je neko prepisao doktorat.
To je prostačka terminologija koja odgovara svim prostacima. A ako su ljudi ugroženi, oni lako padaju u prostakluk. Što se tiče ovog drugog dela, to je visoki oblik samovolje. Uopšte je za autoritarne ličnosti karakteristično da imaju osećaj mesijanstva, da će bez njih sve da propadne. Mesijanske prirode ne prihvataju debatu. To je na neki način religijski osećaj, da je on poslat, da ima neku misiju, i ko god to dovodi to u pitanje, taj remeti neke velike planove. Između ostalog imate rečenicu koju sadašnji predsednik Srbije često izgovara: da je on faktor ili činjenica bezbednosti i mira, i ako njega nema, navodno će se sve raspasti. Vrlo je opasno ako vam jedan čovek to garantuje.
DW: Pojedini poslanici opozicije u tom smislu kažu da je odnos prema njima u parlamentu na ivici građanskog rata. Da li je to prejaka ocena?
Preteško je možda reći da je na ivici građanskog rata, ali to jeste velika netrpeljivost prema opoziciji. Ali, upotreba tih teških i brutalnih reči protiv opozicije jeste jezik koji vodi ka građanskom ratu. Odnosno, drugu stranu dovodi u situaciju da jednog momenta postane osvetoljubiva. To su opasna stanja. Te mržnje, ta pripisivanja najgorih stvari nekome, mogu jednog trenutka da se pretvore u veliki otpor i nikad ne znate gde to može da završi. Ali, u ovom trenutku je preterivanje tako ocenjivati stvari. U ovom trenutku je to silovanje stvarnosti u kojoj ignorišete opoziciju i gušite i ono malo što opozicija ima da kaže. Između ostalog, da se ne prenose sednice parlamenta, mi možda ne bismo uopšte znali šta opozicija govori.
- pročitajte još: Vučić u kosovskom ćorsokaku
DW: Sa jedne strane se govori o unutrašnjem dijalogu o Kosovu, a sa druge oni koji se pozivaju na dijalog nazivaju se najpogrdnijim imenima. Da li je vlast sebe dovela u ćorsokak?
Tu se pokazuje čista demagogija. Unutrašnji dijalog je bitan kako biste dobili saglasnost i onda na osnovu te saglasnosti mogu dalje da deluju Vlada, parlament i predsednik u spoljašnjem dijalogu. Međutim, šta se ovde dešava? Niko zapravo ne zna šta je obećano spolja, ne znamo šta se dešava u spoljašnjem dijalogu, jer se on odvija sa vrlo malo informacija. A da biste imali dijalog, morate imati neki predlog o kojem bi se raspravljalo.
Ovde se izgleda dešava nešto drugo. Izgleda da je tu nešto obećano – iako o tome možemo samo da nagađamo – i da su postavljeni neki strogi termini, naročito od moćnih zemalja Zapada koje su i priznale Kosovo. I tu možemo da se vratimo na Miloševića. Kad je video da je pritisnut sa svih strana, on nije doneo odluku u parlamentu nego je raspisao referendum. Tu bi trebalo biti vrlo obazriv, jer se referendum raspisuje samo za nešto u šta su upućeni svi građani.
DW: Dugo ste bili u nezavisnim telima za borbu protiv korupcije. Svaka vlast je deklarativno za borbu protiv korupcije. Kako vam ta borba izgleda danas?
Po meni je ovde zamrla borba protiv korupcije. Na kraju krajeva, i Agencija u kojoj sam bio se sve manje pojavljuje u javnosti. S druge strane, iz nekih slučajeva koje vidimo iz medija koji još uvek to beleže, Agencija za borbu protiv korupcije u tim slučajevima ne reaguje onako kako zakon nalaže. Tako da su mnogi oslobođeni sukoba interesa, a čak imate i slučajeve da tamo gde Agencija donese rešenje, ti ljudi to ignorišu. Tu se pokazuje da je Agencija kao nezavisno telo dovedena u pitanje.
Moram da kažem da smo mi u vreme bivše vlasti imali nekog uspeha i nešto smo ipak uspeli da uradimo. A danas imate u poslednje vreme više slučajeva sukoba interesa, drsko se prelazi preko toga i niko to ne dovodi u pitanje. Između ostalog, više nema i onih izveštaja o korupciji koji su ranije bili stalno prisutni u javnosti. Upravo je javnost ta koja kod bi kod onih koji su na funkcijama trebalo da izaziva obazrivost i strah.
- pročitajte još: „Protiv nemorala koji nas sve melje“
DW: Kako objašnjavate da brojne afere u koje je ova vlast upletena poslednjih godina nisu okrnjile njen rejting?
Mislim da vlast vrlo vešto vodi predizborne kampanje. Oni idu na one koji su najugroženiji i pružaju im neku nadu. Opozicija je sa druge strane razjedinjena i zbog te razjedinjenosti je uništila i ono što je mogla da postigne. Ne znam šta bi se desilo da je opozicija imala jednog kandidata. Jer, ove izbore u Beogradu je odlučila mala izlaznost, i pri takvoj izlaznosti su tačno pogođeni oni koji će dati glas sadašnjoj vlasti. Ako se tome dodaju loši uslovi za izbore, mislim da je vreme da se demokratska opozicija sastane i napravi neke dogovore kako dalje.
A mislim i da je vreme da se promeni izborni sistem. Sa proporcionalnim sistemom opozicija nema nikakve šanse, jer je to partokratski izborni sistem koji se zapravo sveo na trgovinu uticajem. To je, naravno, takođe korupcija. Vi budete izabrani na listi jedne stranke, neko vam ponudi novac, vi pređete u drugu stranku, a zadržite mandat. Mislim da takav sistem nije više održiv.
DW: Jezgro otpora svakoj vrsti autokratije je tokom devedesetih godina nastajalo na fakultetima i među studentima. Gde je danas otpor i gde su studenti?
Potpuno su razbijeni. Kad je društvo razbijeno onda je sve razbijeno. Univerzitet više nema istu ulogu; on je u vreme Miloševića bio najopasniji kritičar jer okuplja najobrazovanije ljude. Mi smo sada, naročito sa Bolonjom, dobili univerzitet gde imamo studente sa oskudnim znanjima, bez nekog kritičkog mišljenja. Nisu ti studenti lošiji od nas koji im predajemo, nego je pristup njima drugačiji. To je funkcionalno obrazovanje kojim se Zapad teško osvetio 1968. godini i vremenu studentskih pobuna.
- pročitajte još: Zrenjanin ili Petrovgrad?
DW: Vi ste aktivno podržavali pokret Otpor, praktično do kraja njegovog delovanja. Vidite li mogućnost da se danas pojavi neki sličan pokret na fakultetima?
U sadašnjim okolnostima teško. U vreme kada je Otpor delovao partije nisu imale nikakvo prisustvo na univerzitetu. Sada na fakultetima imate razne studentske organizacije. To je vrlo perfidan način podela među studentima. Tako, recimo, imate parlament koji se bavi uslovima studiranja. A onda imate razna studentska udruženja, koja su zapravo slike ideologija određenih političkih partija. Nemate prosto ništa što bi ujedinilo studente i oni su sada potpuno razjedinjeni: vrednosno, ideološki i pragmatično.
Ali, to ipak ništa ne znači. Nikada ne znate kada i zašto može doći do homogenizacije i okupljanja. Ponekad to može biti neka naizgled banalna situacija ili događaj jer se nezadovoljstvo gomila a nemamo kanale da to nezadovoljstvo iskažemo.
DW: Kao dugogodišnji profesor univerziteta sigurno primećujete epidemiju kupovine diploma. Postoji li opasnost da Srbija dobija čitave generacije koje će kupovati akademske titule?
Mi smo imali vrlo ozbiljan obrazovni sistem. Taj sistem je razoren, materijalno osiromašen i doveden do propasti. Što se tiče talenata, procenat je i dalje isti. S tom razlikom što je pojava privatnog obrazovanja donela nove probleme. Za razliku od privatnih škola, koje su u razvijenom svetu uglednije od državnih jer drže visoke kriterijume, ovde su te škole formirane samo zbog profita. U takvom sistemu se sve kupuje i sve je na prodaju.
Kao rezultat imate inflaciju diploma i, što je najgore, neki od tih sa kupljenim diplomama zauzimaju najvažnije pozicije u državi. Imate pojedine privatne fakultete koji su za godinu dana izdali preko 200 doktorata. Mislim da smi prilično naivno uveli sistem privatnog obrazovanja, niko nas na to nije naterao, i sada prisustvujemo totalnom upropašćavanju obrazovnog sistema.
*Čedomir Čupić, 1947, važi za jednog od najupornijih boraca protiv korupcije i nepoštovanja zakona na srpskoj javnoj sceni. Redovni je profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu. Nekadašnji je član Saveta za borbu protiv korupcije od 2001. do 2003. godine. Bio je predsednik Odbora Agencije za borbu protiv korupcije od 2009. godine, a član tog tela do 2013. godine. Bio je i član Saveta Studentskog pokreta Otpor od 1998. do 2000, a od 2000 do 2003. godine član Saveta Narodnog pokreta Otpor i nosilac liste na izborima tog pokreta 2003. godine. Nakon demokratskih promena 2000. godine bio je upamćen po inicijativi da se sruši nelegalna zgrada televizije Pink, što je dovelo do niza medijskih hajki protiv njega.