Simbolika presude Karadžiću

Nusreta Sivac, pre rata sutkinja Osnovnog suda u Prijedoru, nije previše uzbuđena oko predstojeće presude bivšem vođi bosanskih Srba Radovanu Karadžiću. „Ja lično ne očekujem ništa spektakularno što se tiče presude. Daj Bože da imam pogrešne procene“, kaže Sivac za Dojče vele. „Ne znam kakvim dokazima sud raspolaže, a drugo je ono što mi znamo, mi koji smo prošli kroz taj pakao u Prijedoru 1992. godine.“

O paklu kroz koji je i sama prošla, svedočila je mnogo puta. Pošto nije bila Srpkinja, odmah nakon što je Srpska demokratska stranka (SDS) preuzela kontrolu nad Prijedorom, zabranjen joj je dalji rad u Sudu. Naređeno joj je potom da, baš kao i svi drugi Bošnjaci i Hrvati u Prijedoru, na svoju ruku stavi belu traku kao znak raspoznavanja. Uskoro biva pozvana i na informativni razgovor u policiju. Njene dotadašnje radne kolege više je „ne poznaju“, a umesto u policiji, na razgovoru završava u nečemu što Evropa nije videla još od Drugog svetskog rata – u koncentracionom logoru Omarska, jednom od najozloglašenijih u prijedorskom regionu.

Molila je za smrt, jer ono što je proživljavala, kao i još 37 žena i nekoliko hiljada muškaraca, mahom Bošnjaka i Hrvata iz Prijedora, bilo je gore od smrti. Ženska spavaonica logora, o čemu je i sama mnogo puta svedočila, danju je služila kao prostorija za mučenje zatvorenika. Zatvorenice su pre spavanja morale da peru krv žrtava sa zidova i poda, a noću bi brojale ubijene. Ni žene nisu bile pošteđene. Redovno su maltretirane i silovane. Među njima i sutkinja Nusreta. Preživela je dva meseca strahota. Svoju život posvetila je svedočenjima o zverstvima počinjenim u Prijedoru.

Prijedorčanke protiv Karadžića

Ideja o tužbi protiv Radovana Karadžića inicirana je još 1995. godine među Prijedorčankama koje su utočište potražile u susednoj Hrvatskoj. Među njima je bila i Nusreta Sivac. Uz pomoć američke profesorke prava Ketrin Mekinon pokreću inicijativu za tužbu. Čekanje će potrajati punih pet godina, nakon čega njujorška advokatska kancelarija Pol, Vajs, Rifkind, Voton i Gerison odlučuje da preuzme slučaj i pred sudom u Njujorku zastupa dve prijedorske nevladine organizacije i nekoliko žena u slučaju protiv Karadžića.

„To je bio civilni postupak protiv Radovana Karadžića. Radilo se o odštetnom zahtevu i presuda je već donesena. Taj postupak nije vezan za krivičnu odgovornost Karadžića, tako da to nije ni uvršteno u dokazni materijal, koliko ja imam informacije, u vezi sa njegovom krivičnom odgovornošću zbog koje mu se sudi u Hagu“, objašnjava Sivac. Optuženi se, dodaje, nikada nije pojavio pred sudom, a i njegov pravni zastupnik nije se pojavljivao baš često, pravdajući se da mu je „suviše teško da sluša svedočenja preživelih žrtava“.

Bogatstvo u simbolici presude

Presuda je bila u korist žrtava. Karadžiću je, u američkom maniru i u skladu s američkim zakonima, dokument kojim se nalaže da žrtvama isplati odštetu u vrednosti od skoro 750 miliona američkih dolara, i lično uručen. Nusreta Sivac bi, za strahote koje je preživela, od tog iznosa trebalo da dobije oko 35 miliona dolara, ali sumnja da će do isplate ikada doći. „Ja sam bogatašica na papiru. Sumnjam da ću ikada doći do tih para, ali presuda je važna jer ima simboliku. Ona je, na neki način i moralna i istorijska pobeda, jer je izazvala pozitivne reakcije u SAD i svetu“, kaže Nusreta i zaključuje: „Prošlo je dosta vremena od toga. Naravno, novac nikada nije dobijen, ali eto, novac u ovom slučaju nije toliko ni važan.“

Radovanu Karadžiću, koji je uhapšen u julu 2008. godine nakon dugogodišnjeg skrivanja, presuda pred Tribunalom u Hagu biće izrečena 24. marta. Optužnica ga tereti za genocid, umešanost u genocid, ubistva, kažnjavanja, deportacije, nehumane akte i ostale zločine počinjene protiv Bošnjaka, Hrvata i drugog nesrpskog stanovništva u BiH.

U optužnici se, između ostalog, navodi i zločin genocida u Prijedoru, na čijoj teritoriji je 1992. godine postojalo oko 20 većih i manjih logora, među kojima su najzloglasniji bili Omarska, Keraterm i Trnopolje. Procenjuje se da je na području Prijedora ubijeno ili nestalo više od 5.200 ljudi, većinom Bošnjaka i Hrvata.

Život u senci prošlosti

„Mnogo ljudi očekuje, posebno žrtve, da će sud prihvatiti činjenicu da je i u Prijedoru počinjen genocid. Opet, ne znam, nisam sigurna. Drugo je ono što mi znamo, mi koji smo prošli kroz taj pakao 1992. godine, a govorim o Prijedoru, jer to sam osetila i lično doživela“, kaže Nusreta Sivac. Istorijska presuda će, smatra ona, doći i proći, a ljudi nastavljaju da žive. Problem je, kaže, ne samo u Prijedoru, nego u celoj BiH „neprihvatanje naše žalosne, teške, mučne prošlosti“, te dodaje da se „politički establišment Republike Srpske nikada nije ni ogradio od zločina, a kamoli ih sudio“.

„Potvrdu za to nalazim svaki dan, svaki dan ja to doživljavam ovde u RS, a jedna od tih potvrda je i otvaranje kancelarije Četničkog ravnogorskog pokreta u centru grada, baš sad, pred izricanje presude Radovanu Karadžiću“, kaže Nusreta Sivac i zaključuje: „To je užasno za žrtve, užasno ih traumira, ali to je taj život koji mi živimo ovde u Republici Srpskoj.“