Soroš – Orbanov savršen neprijatelj
27. maj 2020.
Mali je broj zemalja na svetu u kojima je neka teorija zavere nacionalni interes. Jedna od tih zemalja je Mađarska. Pre otprilike pet godina premijer Viktor Orban je mađarsko-američkog milijardera Džordža Soroša proglasio državnim neprijateljem broj jedan, tvrdeći da on vuče konce u velikoj zaveri protiv Mađarske. Sorošev cilj je, navodno, da svrgne Orbana, ukine nacionalne države u Evropi i stanovništvo starog kontinenta zameni migrantima.
Pritom 89-godišnjeg Soroša navodno podržavaju „plaćenici“ i „agenti“. Među njima su, prema navodima mađarske vlade, pojedine nevladine organizacije, novinari i naučnici, ali i Evropska unija i Ujedinjene nacije.
Kriza sa koronom dodatno je podstakla huškanje protiv Soroša. Iza kritike mađarskog zakona o vanrednim situacijama se, kako navodi vlada u Budimpešti, krije, naravno, američki milijarder. On je „veliki majstor briselskih birokrata“, izjavio je Orban tokom poslednjeg redovnog obraćanja preko radija.
I portparol mađarske vlade Zoltan Kovač gotovo svakodnevno izjavljuje nešto protiv „Soroševog orkestra“, a vladi bliski mediji govore o „totalnom napadu“ navodne „Soroševe mreže“ na Mađarsku.
-pročitajte još: Govor mržnje: Soroš kao mrtva svinja
Od čoveka koji pruža podršku, do neprijatelja
Ironija je to što je Viktor Orban za arhineprijatelja proglasio upravo onog čoveka koji mu je veoma pomogao u političkom usponu. Džordž Soroš, koji je kao dete jevrejskih roditelja u svojoj mađarskoj domovini preživeo Holokaust, odselio se u London nakon što su komunisti preuzeli vlast. Zatim je 1956. emigrirao u Sjedinjene Američke Države gde je kasnije, delimično spornim finansijskim špekulacijama uspeo da zgrne milijarde. Obeležen strahotama sopstvene prošlosti i filozofijom „otvorenog društva“ Karla Popera, Soroš je osnovao Fond za otvoreno društvo (Open Society Foundation). Predstavništva te organizacije od svog osnivanja podržavaju demokratiju, građanska i ljudska prava u čitavom svijetu. Kako navode iz Fonda, do danas je u to uloženo više od 15 milijardi američkih dolara.
Od Soroševog filantropskog angažmana profitirali su i mladi Viktor Orban i njegova stranka Fides (Savez mladih demokrata), još kada su se krajem 1980-ih zalagali za okončanje komunizma u Mađarskoj. Soroš je pomagao tu stranku velikodušnim svotama, a Orbanu i njegovim saborcima omogućio je da izdaju svoje novine, finansirao njihove kurseve jezika i održavanje stranačkih prostorija. Kasnije su mnogi članovi Fidesa dobili i stipendije za studiranje na Zapadu. Orban je tako recimo dobio stipendiju za Oksford.
Kad su nakon pada Gvozdene zavese nacionalisti Soroša oklevetali za njegovu podršku liberalnim snagama u Mađarskoj, iz Fidesa su branili njegov angažman od, kako su tada govorili, „podlih napada“. Orban i njegovi istomišljenici u to vreme su oduševljeno podržavali i osnivanje Centralnoevropskog univerziteta (Central European University) u Budimpešti koji je sufinansirao Soroš i koji je ubrzo nakon osnivanja postao jedan od najuglednijih univerziteta u Mađarskoj. Tridesetak godina kasnije, upravo taj univerzitet su oterali iz zemlje.
Uloga dvojice Amerikanaca
Orban je 2010. po drugi put izabran za mađarskog premijera. S dvotrećinskom većinom iza sebe počeo je Mađarsku da preustrojava u „iliberalnu državu“. Izmenio je ustav, ograničio medijske slobode i na funkcije u ustavnom sudu postavio lojalne ljude. Najkasnije tada Orbanov ideološki preobražaj više nije mogao, a da se ne uoči: liberal je postao veliki nacionalista. Udaljio se od mnogih svojih nekadašnjih partnera, pa tako i od Soroša.
Ubrzo su i iz Briselapočele da stižu glasne kritike zbog Orbanovih mera. Evropska unija je uočila da se njima ugrožavaju vladavina prava i demokratija. Kako bi se dugoročno obezbedio na vlasti, Orban se posluži starim proverenim političkim potezom: stvorio je za sebe neprijatelja – žrtvenog jarca na kojeg je ubuduće mogao da usmeri sve svoje napade. U samoj zemlji nije imao ozbiljnu konkurenciju. Opozicija je bila posvađana, a većina medija već tada na liniji Fidesa.
Odlučujuće nadahnuće na kraju je stiglo spolja: Orban je 2008. upoznao uticajnog američkog političkog savetnika Artura Finkelštajna koji je nekada ranije bio savetnik republikanskih predsednike SAD – od Niksona do Buša starijeg. Finkelštajn je takođe 1990-ih pomogao Benjaminu Netanjahuu da postane izraelski premijer. Zajedno sa svojim partnerom Džordžom Birnbaumom, Finkelštajn je na kraju pomogao i Orbanu do dođe do velike izborne pobede 2010. Zatim su se njih dvojica pobrinuli i da ostane na toj funkciji.
Imajući iskustvo iz brojnih izbornih kampanja Finkelštajn je znao koliko je važno da neprijatelj ima lice. U slučaju Orbana, to je bilo lice Džordža Soroša. Najkasnije od 2000. godine Sorošev angažman za liberalizam i demokratiju bio je trn u oku desničara u svetu. Nacionalisti na Balkanu su ga prozvali neprijateljem, predsednik Rusije Vladimir Putin ga se gnušao zbog njegovog angažmana u Ukrajini i Gruziji, a za američke republikance Soroš je postao persona non grata zbog njegovih donacija demokratima, njegovog angažmana za zaštitu klime i oštre kritike rata u Iraku.
Za Orbana je, procenili su Finkelštajn i Birnbaum, Soroš savršen neprijatelj. Ima mađarske korene, ali već decenijama živi u SAD. Bogat je i politički angažovan u čitavom svetu. Tako je na leto 2013. započela kampanja protiv Soroša koja je dve godine kasnije, tokom izbegličke krize, dostigla svoj vrhunac.
Kampanja s prizvukom antisemitizma
Veoma brzo je mađarska vlada iznela teoriju da je Soroš taj koji „vuče konce“. U Budimpešti je tako isticano da on kontroliše mađarsku opoziciju i evropske institucije. Usledila je verovatno najveća i najskuplja bilbord-kampanja u mađarskoj istoriji: „Ne dozvolimo da se Soroš zadnji smeje“, poručivala je vlada svojim građanima. Neposredno nakon toga donete je tzv. „Zakon Stop Sorošu“, usmeren protiv nevladinih organizacija koje se zalažu za prava izbeglica i migranata. Na kraju je iz Budimpešte uspešno proteran i Centralnoevropski univerzitet.
Mađarska vlada je paralelno u svoj pohod protiv Soroša sve više unosila i antisemitske prizvuke. Tako je Orban 2018. tokom jednog govora izjavio: „Borimo se protiv neprijatelja koji je drukčiji od nas. Nije otvoren, krije se i nije iskren. Pametan je i lukav. Nije častan, već nečastan. Nije nacionalan, već internacionalan. Ne veruje u rad, on spekuliše novcem. Nema domovinu, a pravi se kao da mu pripada čitav svet.“
Od teorija zavere do terorističkih napada
Slika o Sorošu kao neprijatelju u međuvremenu je otišla u nekontrolisanom smeru. Tramp, Erdogan, Netanjahuu, Putinu – svi oni su preuzeli Orbanovu tvrdnju o svemoćnom Sorošu koji iz pozadine povlači konce. Na društvenim mrežama Soroš je apsolutni zlikovac. Desnopopulističke stranke od Evrope do Australije huškaju protiv njega. Te kampanje dovode sve više do nasilja: saradnici predstavništava Fonda za otvoreno društvo stalno su mete napada. Jedan fanatični pristalica Trampa 2018. je poslao bombu na Soroševu privatnu adresu.
I desno-ekstremni teroristi svoja dela sve više počinju da pravdaju time da žele da spreče „zamenu stanovništva“ koju navodno planiraju da sprovedu globalne elite – što je teorija zavere u kojoj Džordž Soroš igra glavnu ulogu. Ona je recimo bila deo rasističkog „manifesta“ atentatora iz novozelandskog Krajstčerča koji je izvršio pokolj nad muslimanima. I atentator iz Pitsburga se vodio sličnim motivima kada je ubio Jevreje. A i atentator iz nemačkog grada Halea verovao je u navodnu jevrejsku svetsku zaveru i ut to da Soroš želi da Nemačku pretvori u multikulturalnu zemlju.
Da li su Artur Finkelštajn i Džordž Birnbaum – uzgred i sami Jevreji – mogli da računaju sa smrtonosnim razmerima njihovog „genijalnog“ izuma? Na to pitanje Finkelštajn više ne može da odgovori, preminuo je 2017. A Džordž Birnbaum o tome ne želi da razgovara. Upit za intervju Dojče velea je odbio.