Spoljna politika EU bez Trampa

Već dugo – možda kao nikada ranije – zanimanje za bezbednosnu konferenciju u Minhenu nije bilo toliko veliko kao ove godine. Svi su očekivali da će nastup američkog potpredsednika Majka Pensa pojasniti buduću spoljnu politiku Donalda Trampa. Ali to su bila prevelika očekivanja. Doduše, klasični predstavnici transatlantskih struktura, koji se svake godine sastaju u Minhenu, dobili su umirujuće vesti kada je reč o NATO: predsednik je preko svog zamenika poručio da SAD i dalje stoje iza svojih obaveza u alijansi.

Potom nisu usledila nikakva nova saznanja. To da SAD žele znatno da povećaju vojni budžet i da isto očekuju od svojih saveznika, da odbacuju nuklearni sporazum sa Iranom i da od Rusije očekuju da poštuje sporazum iz Minska – to sve je bilo poznato i pre govora američkog potpredsednika. Više informacija nisu otkrili ni ministar odbrane Džejms Matis, ni ministar spoljnih poslova Reks Tilerson boraveći u Nemačkoj. Zvanično je rečeno: oni najpre žele da saslušaju. Nezvanično je jasno: oni znaju kakva je njihova lična pozicija, ali ne i kako će izgledati predsednikova spoljna politika. Znači, ne znaju ko odlučuje.

Najkasnije sada, nakon Minhena, je jasno: dolazi vreme za odluke. Ne samo – ne prvenstveno – američkog predsednika, već za odluke Evropljana, o tome kako oni vide svet i kako hoće da deluju. Da li – poput SAD – bezbednost vide pre svega u vojnoj snazi ili hoće da slede evropski put: saradnja umesto odbacivanja, jačanje multilateralnih struktura, poboljšanje institucija, a ne ocena kako su one „zastarele", sprečavanje sukoba, umesto traženja vojnih rešenja.

To su hitni zadaci za Evropsku uniju, mada trenutno baš i nije jedinstvena. Ali to su zadaci čije rešenje EU drži u svojim rukama. To je investicija koja bi mogla da se isplati: obezbeđivanje manevarskog prostora pomaže protiv osećaja nemoći. Jer ne treba očekivati da će EU rešenje svih problema preuzeti od velikog brata SAD - ni sada, a verovatno ni u bliskoj budućnosti.