Srbija "odbacuje" svoje stručnjake

Mirko Dautović završio je master iz međunarodnih studija na Kembridžu, a zatim četiri meseca stažirao u Londonu. Trenutno u Srbiji zarađuje kao prevodilac i predavač. Taj 32-godišnji stručnjak za Dojče vele kaže da ljude poput njega sistem „odbacuje kao strana tela“, jer je glavni adut za uspeh pripadnost političkoj stranci.

Dautović je u više navrata pokušao da se zaposli kao državni službenik, uključujući i u Ministarstvu spoljnih poslova. Bez uspeha. Čak ni njegovi pokušaji sa raznim političarima na vlasti nisu urodili plodom: „Osećaš da si višak, nisi upućen. Želiš da radiš nešto, ali ne za njih lično, već za funkciju na kojoj su oni. Nisam želeo da radim za Borisa Tadića, već za predsednika Srbije“, objašnjava Mirko. „Moje vrednosti i moji interesi potpuno su drugačiji od njihovih.“

Za razliku od Velike Britanije, u Srbiji se, kaže, ne isplati misliti svojom glavom: „Važno je ne talasati. Nisam gadljiv na politiku, ali ne mogu da uvedem neku samocenzuru sebi u glavu. Zato se osećam kao strano telo, jer ja ne pripadam tu.“

Situacija nije bolja ni kada je reč o pronalaženja posla u akademskom sektoru. Veliki broj profesora se oseća ugroženim ako se mladi stručnjaci pokažu sposobniji od njih, kaže Mirko. U takvoj situaciji, visokoobrazovani povratnici iz inostranstva nemaju šta da traže. „Uglavnom su ljudi došli, videli da im nema mesta i ponovo otišli.“

Prazne priče o departizaciji

Jovana Kokir iz Beograda stvari vidi na sličan način. Nakon što je diplomirala međunarodne studije u Srbiji, dobila je stipendiju Evropske komisije za master u Nemačkoj i Holandiji i stručno se usavršavala u Njujorku. Posle povratka u svoju zemlju, pokušala je da nađe posao kod nekoliko velikih firmi. Više puta je stizala do samog finala u procesu selekcije, ali nije imala sreće.

„Za posao ti je jedina preporuka – veza, bilo da je ona partijska, rođačka, kumovska, zemljačka, ljubavnička, svejedno“, tvrdi Jovana, „Iako se svi među političkom elitom javno zalažu za tu takozvanu 'departizaciju' i zapošljavanje bez veza, mislim da je situacija gora nego ikada. Ne postoji ni tračak nade da se situacija može promeniti“. Umesto da reaguju, ljudi se jednostavno mire sa takim stanjem stvari i prepuštaju apatiji, podvlači ta 27-godišnjakinja. Zbog toga, Jovana planira da ponovo napustiti zemlju i već se priprema za stažiranje u Varšavi: „Naravno, u slučaju da ovde uspem da pronađem posao u svojoj struci, rado bih ostala. Ovde su mi prijatelji, porodica, moja zemlja, grad u kome sam rođena i mesto u kome bi najviše volela da živim. Ali, ukoliko je to nemoguće, a za sad deluje da je tako, naravno da bih se ponovo okušala u inostranstvu.“

Nisu problem ljudi već sistem

Ipak, ima i pozitivnih primera. U Srbiji deluju brojne organizacije čiji cilj je da pomognu mladima da steknu kvalifikacije u inostranstvu i da ih zatim vrate u zemlju i time podrže njen razvoj. Matilda Šmit je regionalni koordinator programa stipendija fondacije „Zoran Đinđić“, koji već deset godina šalje mlade na stručno usavršavanje u Nemačku, ali i u druge zapadne zemlje. Ona ukazuje da alumnisti te organizacije, pogotovo stručnjaci za informacione tehnologije i inženjeri, imaju veliku prednost pri zapošljavanju: „Nemačka se u Srbiji veoma poštuje, ima posebnu vrednost. Ako vam u biografiji stoji da ste šest meseci radili u nemačkom preduzeću, za vas je daleko lakše da nađete posao u Srbiji“, kaže ta Nemica koja živi u Beogradu. „Veliki deo naših stipendista već nakon šest meseci pronađe posao, i u srpskim i u međunarodnim firmama.“

U okviru programa „Zoran Đinđić“ postoji i baza podataka sa radnim biografijama alumnista, povezana sa preduzećima koje su zainteresovana za stručnjake određenog profila. Tu 'veza' ne igra ulogu, kaže Matilda.

Jedan od pozitivnih primera programa fondacije „Zoran Đinđić“ je i bivši stipendista Marko Marinković, koji je, nakon stručne prakse u firmi „Herenkneht“, odbio ponuđeni posao u Nemačkoj i vratio se u Srbiju. Marko trenutno radi kao asistent na Građevinskom fakultetu u Beogradu i priprema doktorat. „Kod nas nisu problem ljudi već sistem“, kaže on. „U Nemačkoj postoji dobar sistem koji ne dopušta ljudima da idu van njega, a kod nas je sistem toliko loš da se može reći da ne postoji. Inače sam siguran da bi u našem neuređenom sistemu i Nemci radili sve one loše stvari koje se kod nas dešavaju.“

I Matilda Šmit je svesna tih razlika između Srbije i Nemačke, ali smatra da je ključno pobediti rezignaciju: „Nije važno da li pričam sa taksistom ili ljudima na ulici – svi psuju, zanovetaju i žale se, ali niko ništa ne preduzima. Kada bi se svi ponašali tako kako žele da se prema njima ponašaju, sigurna sam da bi se Srbija promenila.“

Povratnici bez uticaja

I Mirko Dautović želi da doprinese toj promeni u glavama ljudi: “Ono što bi me zaista zadržalo u Srbiji je da dobijem posao sa kojeg mogu da utičem na to da se Srbija zaista menja. Ovo malo ljudi koji su se vratili iz inostranstva i koji su zaposleni samo su deo scenografije i nemaju nikakvav pravi uticaj niti mogu da promene situaciju”, kaže Mirko.

Ipak, on ne veruje da će se njegova želja ostvariti. Sledeći korak u njegovoj karijeri je upisivanje doktorskih studija – u Berlinu.

Autor: Darko Janjević
Odg. urednik: Jakov Leon