„Srbija se upravo navikava na ukus trave“

Minhenski dnevnik Zidojče cajtung u rubrici „pogled spolja“ objavio je tekst Slavenke Drakulić, hrvatske književnice i novinarke, pod naslovom „Ukus trave“ – „Dok se Hrvatska kreće putem za Evropsku uniju, Srbija se, izgleda, izoluje“. Tekst počinje objašnjenjem izraza „jesti travu“ koji potiče od bivšeg albanskog diktatora Envera Hodže („Ako treba, ješćemo travu!“), a odnosi se na politički prkos i insistiranje režima na sopstvenom političkom kursu po cenu izolacije i žrtvovanja životnog standarda svojih građana. „Srbija kao da se upravo navikava na ukus trave“, piše autorka podsećajući na nedavnu izjavu predsednika Borisa Tadića da „Srbija nikada neće priznati Kosovo kao nezavisnu državu“. „Nade koje je Zapad u njega polagao, on je izneverio. Zapadu je očigledno okrenuo leđa. Pitanje je samo – zašto.“

„Kada nacionalizam odjednom postane moda, možemo biti sigurni da se bliže izbori, svejedno da li u Srbiji, Hrvatskoj, Belgiji, Mađarskoj ili Hrvatskoj. Čak i u Hrvatskoj, gde je u nedelju dve trećine birača glasalo za pristup Evropskoj uniji, konzervativna HDZ se pred izbore u decembru vratila starom, agresivnom nacionalizmu Tuđmanove ere, koji je već deceniju važio kao passé. Rezultat referenduma raduje, ali nacionalizam na Balkanu još ni izdaleka nije pobeđen. (…) Zbog toga bi nacionalističku retoriku u Srbiji trebalo ozbiljno shvatiti. Tamo je situacija drukčija nego u Hrvatskoj, gde se nacionalistički tonovi mogu shvatiti kao poslednji očajnički trzaji poraženih protivnika Evrope. U Srbiji, gde se ove godine održavaju i parlamentarni i predsednički izbori, najnoviji zaokret predsednika Tadića je rečit znak. Mnogi Srbi odbijaju da priznaju nezavisnost Kosova. Ankete pokazuju dobar rejting ultranacionalista Tome Nikolića. Predsednik Tadić reaguje na trend u zemlji“ […]

„Izgleda kao da se u Srbiji u dogledno vreme stvari neće promeniti nabolje. I više od toga: izgleda kao da će nacionalizam eskalirati. Sporni status Kosova za Srbiju je razlog za dalje udaljavanje od Evropske unije – dok za Brisel ne dolazi u obzir da odustane od zahteva da Srbija prizna Kosovo.“ Autorka postavlja pitanje da li će Srbija ostati izolovana kao nekada Albanija i objašnjava da Srbija ima dobre veze sa Rusijom, te da bi u slučaju izolacije mogla da računa na izvesnu pomoć „slovenske braće“, do koje ne bi došlo samo zato iz ruskog dobročinstva, već i zato što bi Moskva tako pojačala uticaj u Srednjoj Evropi.

„Slovenija je već član EU, Hrvatska samo što to nije postala, Crna Gora će ubrzo početi pregovore o prijemu. Čak i Makedonija (…) će imati bolje šanse za članstvo u Evropskoj uniji od Srbije – ukoliko Beograd i dalje ne bude spreman da reši kosovski problem. I, naposletku, Bosna i Hercegovina? Iako je kao država nezavisna, ona ne funkcioniše. Jedan njen deo – Republika Srpska – de facto je samostalna država. Bosna je u stvarnosti podeljena zemlja i to po linijama nacionalnog razgraničenja; nju podržava – i njome vlada – ono što zovemo međunarodnom zajednicom, konkretno: njen visoki predstavnik.“

„Područje bivše Jugoslavije je i danas, toliko godina po završetku različitih ratova, potencijalno žarište nemira u Evropi. S druge strane, nacionalistička retorika je u međuvremenu tamo počela da služi uglavnom unutrašnjepolitičkim ciljevima – i ni izdaleka nije tako neodustajna kao što izgleda. U slučaju Srbije se pokazuje da je Orvelova ideja novogovora i dalje sasvim realna. Takva je bila i za vreme Tita, i za vreme Miloševića. I takva je – sve i ako Boris Tadić kaže da ’nikada’ neće priznati nezavisnost Kosova – još uvek… Nikad ne znači obavezno nikad.“

Politikom EU prema Iranu upravljaju SAD

Mnogi komentatori se bave i embargom EU na uvoz iranske nafte.

Noje osnabriker cajtung (Osnabrik) piše da „oni koji slave sankcije kao veliku stvar zaboravljaju dve stvari. Najpre, niko ne može da garantuje da nafta koju Iran proda ipak neće završiti u Evropi. To je moguće zahvaljujući neprozirnim strukturama preprodavaca na Bliskom i Dalekom istoku te činjenici da Rusija, koja je glavni liferant za Nemačku, i dalje intenzivno trguje za Iranom. Drugo, mere mogu doći i prekasno, jer će stupiti na snagu tek u julu što znači da će iranskim vlastodršcima ostaviti dovoljno vremena da naprave atomsku bombu.“

Folksštime (Magdeburg) smatra da „politikom EU prema Iranu upravljaju SAD. To znači da ona neće doprineti popuštanju napetosti i zaokretu u Iranu. Ona je previše jednostavna. Pretnjama predsednika Mahmuda Ahmadinedžada, „ludaka iz Teherana“, koje sigurno ne odražavaju kompletan stav komplikovanog rukovodstva države, suprotstavljaju se sopstvene pretnje. Embargo EU će se postarati da jastrebovi u Iranu dobiju vetar u jedra…“

Manhajmer morgen (Manhajm): „Naravno da je embargo na uvoz nafte dvosekli mač – cena na svetskim tržištima već raste. Ali, nema alternative za sankcije, jer samo tako režim može da se urazumi. Predsednik Ahmadinedžad i verski vođa Hamenei znaju da im je privreda maksimalno posrnula.- Oni ne smeju da se odreknu nijednog naftnog evra. Evo, Kinezi već žele da spuste cenu nafte (koju kupuju od Irana): Iran je konačno udaren u slabu tačku.“

Pripremio: Saša Bojić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković