„Srbiji treba bič, a ne kocke šećera“

List Zidojče cajtung piše da, uz svo poštovanje za politički napredak Srbije, „ta zemlja nije zaslužila status kandidata za članstvo u EU. Državu koja se nalazi u otvorenom sporu sa drugom državom, a ne pokazuje ubedljiv trud da taj spor reši, treba držati podalje od vrata Evropske unije. Evropska komisija bi trebalo da Srbiji još jednom jasno stavi do znanja da će pristup Uniji imati tek kada kosovski konflikt definitivno i mirnim putem bude rešen, u čemu se očekuje značajan doprinos Beograda. […] Unija ne bi ništa rizikovala ni na političkom ni na geostrateškom planu kada bi vladi u Beogradu pokazala bič, umesto da je obasipa kockama šećera. Srbija je mnogo više upućena na EU nego obratno. Jer, Beograd nema alternativu, nema na šta drugo da se orijentiše. Jedan pogled na geografsku kartu i na privredne interese Srbije pokazao bi da su njene pretnje da će se ponovo približiti Rusiji ili vratiti na preddemokratski stupanj – šuplje…“

Dnevnik Frankfurter algemajne cajtung kaže da o približavanju Srbije EU „treba dvaput, pa i triput, razmisliti. EU bi trebalo da uslovi to približavanje rešavanjem konflikta sa Kosovom. Slučaj Kipra je pokazao da je kasnije rešavanje problema nemoguće – sa svim posledicama po unutrašnje funkcionisanje EU. […] Osim toga, ima i sumnji u to da će unutrašnji sastav Srbije u doglednoj budućnosti biti kompatibilan sa EU.“

Što je za Buša bio Irak, za Obamu je Iran

Iran je odbacio američku optužbu da je umešan u pokušaj ubistva saudijskog ambasadora u SAD i uzvratio optuživši Vašington da je to montiran slučaj s ciljem da se izazove napetost između Irana i njegovih arapskih suseda. Američki ministar pravde Erik Holder izjavio je da su dvojica iranskih državljana optužena u SAD za pokušaj ubistva ambasadora Saudijske Arabije u Vašingtonu, i da je zaveru skovao i organizovao Iran. Ubistvo je trebalo da izvrše članovi meksičkog narko-kartela Los zetas. Vašington je jasno najavio nameru da optužbe za iransku zaveru protiv saudijskog ambasadora koristi za jačanje međunarodnih pritisaka na Teheran, koji je već pod sankcijama UN i zapadnih zemalja zbog svog kontroverznog nuklearnog programa i zbog kršenja ljudskih prava.

Radio WDR je na svom internet-portalu objavio komentar Ralfa Zine. „Za vreme Buša, to je bio Irak. Za vreme Obame, to je Iran. Užasava sličnost Obame i njegov prethodnika Džordža V… učiti od Buša znači učiti se pobedama, tajna je deviza Bele kuće. […] Deset puta efektivnije od Buša, nobelovac Obama naređuje ubistva osumnjičenih za terorizam – koja se vrše bespilotnim letilicama. A sada se Obamina vlada poslužila i omiljenim izrazom Džordža Buša: oružje za masovno uništavanje. Taj izraz, naime, krasi optužnicu protiv Iranca koji sada sedi u njujorškom zatvoru. Zato što je navodno oružjem za masovno uništavanje, po narudžbi Teherana, hteo da digne u vazduh izraelsku i saudijskku ambasadu, a usput i ambasadora Saudijske Arabije u SAD. I to, navodno, usred Vašingtona. Uz pomoć jednog meksičkog narko-kartela. Toliko besmislica čak ni Džordž Buš ne bi pripisao Sadamu Huseinu. Ali, Obama je siguran u ono što radi. Njegovi krunski svedoci su jedan uhapšeni Iranac koji je u Teksasu trgovao polovnim automobilima, i jedan špijun američke policije za borbu protiv narko-mafije, koji je ranije i sam bio narkoman. Tako tanak je bio i led po kome je hodao Džordž Buš kada je pravdao svoj napadački rat protiv Sadama. Možemo samo da se nadamo da se Obama bar po napadačkoj volji razlikuje od svog prethodnika.”

Noje osnabriker cajtung (Osnabrik): „Osujećeni komplot protiv saudijskog ambasadora u SAD ostavlja mnogo prostora za spekulacije o motivima i ciljevima, ali nimalo – za teorije zavere. Ogorčenje Teherana je lažno, od huškanja na rat nema ni govora. Američkom predsedniku Obami nije neophodno potrebno da dokazuje svetu da je režim u Teheranu opasan. […] Iransko naoružavanje produbljuje staro neprijateljstvo prema kraljevskoj kući u Rijadu. Ali, kakve interese bi Teheran mogao da ima u u angažovanju meksičkih ubica da izvedu napad na saudijskog ambasadora u restoranu u kome on često večera? Da li je to bio plan režima ili solo-akcija ekstremista koji su želeli eskalaciju sukoba sa Zapadom? Mnogo je zagonetki, a malo odgovora. Jasno je samo da bi Obama dospeo u nezgodnu situaciju kada bi u Vašingtonu eksplodirala bomba. Krvoproliće 2012. usred predsedničke predizborne kampanje moglo bi da zapečati njegov poraz. Republikanci ga ionako optužuju da je suviše mekan prema ajatolasima.“

List Frankfurter algemajne cajtung tim povodom piše: „Ministarka spoljnih poslova Klinton ofanzivno je reagovala na sumnje u priču Vašingtona o planovima za ubistvo saudijskog ambasadora. Snage u Teheranu, tačnije, specijalne jedinice Al kuds koje pripadaju iranskoj Revolucionarnoj gardi, među meksičkim trgovcima drogom našle su čoveka spremnog da ubije ambasadora Saudijske Arabije u Vašingtonu – to zvuči suviše fantastično da bi bilo izmišljeno. […] Nema mnogo sumnje u to da je Iran umešan u terorističke napade čiji su cilj bile, ili još uvek jesu, diplomatska predstavništva drugih zemalja u inostranstvu. Ukoliko američkim vlastima uspe da ovaj put iznesu čvrste dokaze da je pripreman ovakav teroristički akt, to jest, da dokažu da je Iran prekršio međunarodno pravo, zategnut odnos sa režimom mula dospeće u novi stadijum eskalacije […] To bi trebalo da se odrazi i na Savet bezbednosti i njegovo bavljenje iranskim nuklearnim programom. Zemljama koje su do sada sprečavale uvođenje težih kazni za Iran, sada neće biti lako da nađu argumente za nastavak svoje politike.“

Pripremio: Saša Bojić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković