Pre samo dve godine predsednik Srpske desnice Miša Vacić bio je angažovan na fantomskoj poziciji neformalnog savetnika u vladinoj Kancelariji za Kosovo i Metohiju kod Marka Đurića, i u emisiji uživo na televiziji N1 nije umeo da kaže ko ga je tamo zaposlio, zašto, na kom konkursu i sa kojim kvalifikacijama. Stranka koju je nakon toga napravio početkom 2018. godine automatski je dobila pristup i pozitivan tretman u žutoj štampi i na televizijama na kojima takvu privilegiju imaju samo naprednjaci i njihovi sateliti.
Osnivačka skupština održana je u prisustvu Milenka Jovanova, potpredsednika Glavnog odbora SNS. Opravdano je pretpostaviti i da se stranačke prostorije koje niču po Srbiji, bilbordi i prateći izdaci, ne plaćaju isključivo iz kasice-prasice u koju članstvo ubacuje kusur iz dragstora.
I mada se silno upinje da se predstavi kao autentični hardkor-nacionalizam, ponavljajući sva opšta mesta koja tome mogu da se prišiju, Srpska desnica prosto odiše veštačkim karakterom. Nije prisutna čak ni uobičajena desničarska ikonografija: kompletan propagandni materijal, od plakata i bilborda do logoa stranke i odelceta njenog predsednika deluje generički do te mere da bi mogao da se upotrebi za kampanje većine drugih partija. Slogani koji bi trebalo da zvuče agresivno ili provokativno deluju neuverljivo. Kao da gledamo kako marketinška agencija zamišlja desničarsku stranku. Umesto da odiše nacionalizmom kao što bi želela, Srpska desnica odiše parama koje su ulupane u njeno pravljenje.
Vacići uveoci
Manjak autentičnosti vacići uveoci pokušavaju da nadoknade (za sada verbalnim) incidentima. Najpre je portal Bujanovačke preneo da je Vacić u Bujanovcu pričao o „domaćim izdajnicima koji šuruju sa Šiptarima“, pa je najavio da će takvi „biti raseljeni zato što drugima uništavaju živote, ali i ako budu sputavali Srpsku desnicu“. Nakon što je Odeljenje Osnovnog tužilaštva u Vranju pokrenulo istragu, Vacić je demantovao da je rekao išta od toga.
Dve nedelje kasnije, držeći govor u Šapcu, najavio je kako će gradonačelnika Zelenovića „i njegove kriminalce gurnuti niz Cer u srpsku Drinu i podaviti“, te da će napraviti zatvor u kom će ga izložiti i pljuvati. Nakon nove prijave tužilaštvu Miša V. ponovo je porekao veći deo onoga što je rekao pravdajući se kako je mislio na to da će se Zelenović „utopiti na izborima“. Pomalo nalik tome da kažete komšijskom klincu da ćete ga išamarati, a onda njegovom tati rmpaliji objašnjavate da ste mislili na šamaranje u igrici na plejstejšnu.
Usledio je i nastavak poluprikrivenih pretnji narodnoj poslanici Mariniki Tepić sloganom „Marinika shvati, nećemo stati“, koji se pojavio 2018. kada je dobijala pretnje smrću. Očekivano, i ovaj put smo dobili boldrikovsko objašnjenje da se mislilo na to da se neće stati sa osnivanjem lokalnih odbora.
Naprednjačka verzija Dveri
Naravno da je predvodnik Srpske desnice sam po sebi opasan jedino ukoliko ste burito, ali to ne treba da zavara: organizacija koju mu SNS pravi ne svodi se na njega, a obrise ostalih namena smo već počeli da uočavamo.
Na prvi pogled najočiglednija funkcija Srpske desnice je proizvodnja lojalne, teledirigovane opozicije. Pošto je izvesno da će nekoliko najvećih opozicionih stranaka bojkotovati predstojeće parlamentarne izbore, vlastima u Beogradu je neophodno da stvore privid legitimiteta. Za to im je potrebno da se na izborima pored njih pojavi što veći broj manje ili više imaginarnih pokreta čiji će cilj biti da privuče određene grupe birača, podigne izlaznost i simulira pluralizam.
Gledaćemo instant studentske pokrete, penzionerska udruženja, rusofile i druge liste kojima se će upravo SNS prikupljati potpise za kandidature. Ako neko od njih pređe cenzus, tim bolje. Srpska desnica se u izvesnom smislu pozicionira kao naprednjačka verzija Dveri, ali ako ne bude pozajmljivanja glasača izvesno je da će im dometi biti znatno skromniji.
Drugi razlog su istakli mnogi koji su u poslednje vreme analizirali aktivnosti Srpske desnice. Vlasti koja proizvodi ozbiljne kriminalne afere potrebno je da konstantno skreće pažnju javnosti na druge stvari, a to je sad već moguće jedino izuzetno zapaljivim temama. Ako pratite šta sve govori, krajnje je očigledno da Vacić namerno pokušava da privuče pažnju na sebe i svoj mali Šturmabtajlung, ali afera „Krušik“ i umešanost vrha vlasti u trgovinu oružjem su nešto za šta će im trebati pozorišne kulise znatno većih dimenzija.
Treći razlog je pritisak. Istaknute javne ličnosti koje kritikuju vlast moraju da budu pod konstantnim pritiskom, ne samo da bi se oni sami ućutkali već i da bi odvratili druge da im se pridruže. Nalik Srpskoj radikalnoj stranci u doba Slobodana Miloševića, Srpska desnica SNS-u treba da posluži kao strašilo. Za uvrede su, naravno, zadužene stranke u vlasti, ali pretnje koje mogu kulminirati istragama, makar im svi znali krajnji ishod, je ipak zgodnije da izgovara neko drugi.
Četvrta svrha je najopasnija. SNS sebi pravi parapolicijsku formaciju koju će, čim dovoljno naraste, početi da po potrebi šalje na ulice da se suprotstavlja demonstrantima ili se koška sa aktivistima na izborima. Ako nekome to zvuči preterano, neka se raspita o tome na šta su ličili lokalni izbori u Medveđi u septembru.
Podizvođač za prljave poslove
Autoritarne vlasti ne mogu sebi da priušte da nemaju apsolutni monopol nad fizičkom prisilom. Upad opozicije u RTS pokazao je da ta kontrola nije dovoljno čvrsta i da u nekim situacijama opozicija može da reši da iskorači iz samonametnutih okvira lepog ponašanja.
U isti mah, predsednik Vučić je vrlo dobro svestan da uniformisana policija koja mlati demonstrante nije dobar prizor ni za međunarodnu, ni za domaću javnost. Zato je potreban podizvođač koji će obaviti prljaviji deo posla – guranje sa demonstrantima, zastrašivanje, po potrebi i pesničenje – nakon čega dalje preuzima policija koja će da razdvaja i hapsi i jedne i druge. Medijski kolaboracionisti će odraditi svoj deo posla izjednačavajući odgovornost učesnika ili do mučnine razvlačeći pitanje ko je doveo do eskalacije, a tužilaštvo će, za primer drugima, ekspresno procesuirati one koji su se fizički suprotstavili vacićima uveocima.
Na kraju ostaje samo da se glavni glumac pojavi pred kamerama na vanrednoj konferenciji za štampu i odigra ulogu jedine odrasle osobe u prostoriji.
Ne zanositi se idejama o zabrani
Šta možemo da uradimo po pitanju Srpske desnice? Za početak, ne treba se zanositi idejama o zabrani. Na srpskoj političkoj sceni već 28 godina obitava Srpska radikalna stranka, a Vojislav Šešelj – u međuvremenu osuđen za zločine protiv čovečnosti – do sada je izgovorio više pretnji, uvreda i splačina nego što skromni um Vacić Miše može da proizvede do kraja života.
Malograđansko zgražavanje nad ružnim rečima i čuvene najoštrije osude takođe ne dobacuje predaleko – Vacić i ostali vacisti svesno provociraju ne bi li režimskim medijima pružili povoda da im daju reč, a nezavisnima skrenuli pažnju na sebe.
Jedini ispravan pristup, koji je javnost u izvesnoj meri već počela da usvaja, jeste konstantno referisanje na njih kao na produžetak Srpske napredne stranke. Valja imati u vidu da ogroman deo građanki i građana politiku prati krajnje površno, umoran i zgađen partokratskim gloženjem, beskrupuloznošću vlasti i problematičnim karakterom ogromnog dela opozicije.
Ukoliko od starta ne vežu Srpsku desnicu za SNS, tretiraće je kao zasebnu pojavu i previđati ko drži džojstik. Demaskiranje tog odnosa u javnosti je jedini način da se donekle ograniči upotrebna vrednost novog vazala, i zato u svakoj reakciji na buduće vacističke ispade – a budimo realni, biće ih još – valja insistirati na tome ko i u koje svrhe koristi desnicu.