Stefanović: Pregovori o svemu, osim o statusu
4. maj 2019.
DW: Gospodine Stefanoviću, vi ste i sami nekada učestvovali u razgovorima Srbije i Kosova. Kako sada vidite ovu najnoviju fazu u kojoj zapravo i nema dijaloga?
Borko Stefanović: Vrlo zabrinjavajuća stvar. Mislim da sada postaje jasno nekoliko stvari. Prvo, da nema nikakvog napretka u dijalogu i rešavanju problema –što je neophodno – sve dok se ne promene političke elite u Prištini i Beogradu.
Mi dakle ne možemo doći ni do kakvih pravih rešenja sa vlašću u Prištini koja je ogrezla u kriminalu ili koja je osumnjičena za najteže ratne zločine. A sa druge strane, sa vlašću u Beogradu koja je huškala na ratne zločine i koja je takođe povezana sa organizovanim kriminalm.
Šta mislite o tvrdnjama da zapravo postoji nekakav tajni dogovor između predsednika Kosova i predsednika Srbije o „razgraničenju“ odnosno „podeli Kosova"? I kako u tome vidite ulogu Federike Mogerini – vi ste imali posla sa Ketrin Ešton...
Sve su to ljudi u odlasku, to je administracija koja odlazi. Nakon evropskih izbora u maju, ti ljudi više neće biti na tim pozicijama. Oni pokušavaju da postignu bilo kakav uspeh. Tači i Vučić su sigurno tajno pregovarali. Niko ne zna šta je tu pokušano, izgleda da su pokušali da se dogovore oko razmene teritorije, imali su podršku određenih krugova u Vašingtonu. Međutim, sastanak tj. samit u Berlinu pokazao je u stvari da taj plan, ako je ozbiljno postojao, nema podršku, i to pre svega Berlina i Pariza.
A da li ima podršku srpskog naroda?
Ne, nikako nema podršku srpskog naroda, s tim što znam da nema podršku ni albanskog naroda, ali iz drugih razloga: zato što žele da sačuvaju ono što albanski narod vidi kao nezavisnu državu. Ljudi u ostatku Srbije smatraju da Kosovo ne treba da se deli zato što oni smatraju da je Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije.
Imamo, dakle, različite motive, ali smo i jedni i drugi protiv podele Kosova. I ja mislim da je to dobra pozicija. Mislim da Kosovo nikako ne treba deliti, već pre svega doneti jednu deklaraciju o pomirenju dva naroda koja će biti preduslov za početak ozbiljnog dogovora i pravljenja ozbiljnog sporazuma.
Ali gospodine Stefanoviću i vi ste bili u tim pregovorim, bili ste u prilici da i sami određujete u kom pravcu će sve to da ide. Zašto vi to niste napravili, nego sad, kada je došla neka nova vlada, kritikujete i kažete zašto oni to ne naprave? Imam utisak da se sve to vrti u krug i zato vas pitam: šta bi konkretno trebalo učiniti da bi došlo do nekog rešenja?
Evo ja vam kažem: moramo doneti deklaraciju o pomirenju, to je ono što Stranka slobode i pravde tj. mi, predlažemo – da se ona usvoji u oba parlamenta i da se u toj deklaraciji čvrsto navede da smo za punu slobodu kretanja i ekonomsku saradnju bez bilo kakavih barijera; za punu saradnju i potpisivanje sporazuma dve policije i dva tužilaštva. Smatramo da bi to bio dobar osnov za prave pregovore.
A mi smo u Briselu u ono vreme vodili tehnički dijalog. Dakle, mi nismo pregovarali o statusnim pitanjima. Statusno pitanje je Vučić podigao na sto, otvorio u Briselu. Nama to nikad nije bila ambicija. Oni su pitanje statusa pokrenuli. Mi smatramo da na neki način moramo početi ispočetka.
Ali krenuti ispočetka znači da su godine izgubljene. Uskoro je 20 godina od završetka rata na Kosovu. Kako bi trebalo da se reši to pitanje ,pošto statusno pitanje, naravno, mora da se pokrene u jednom trenutku i taj status mora da se reši. Kako bi Srbija trebalo da se postavi?
Ja potpuno razumem viđenje albanskog naroda na Kosovu i Metohiji koji smatra da je jedino rešenje Kosova nezavisnost i priznanje nezavisnosti od strane Srbije. To, prema našem mišljenju, ne može da se dogodi. Mi smatramo da bi pitanje statusa, to kako mi i oni vidimo status Kosova, trebalo staviti po strani, a da sva ostala nerešena pitanja rešimo kroz jedan čvrst dogovor.
Ja razumem nestrpljivost nekih u Prištini, ali to što čekaju po nama nije rešenje. I neće ga dočekati. Ono što mogu da očekuju jeste zaista rešavanje svih otvorenih pitanja, a pitanje statusa, dozvolićete – kao što ljudi u Prištini imaju pravo da vide status na jedan način, tako i mi imamo pravo na drugi.
To znači u svakom slučaju da će pitanje rešavanja Kosova da traje više godina, ako ne i decenija...
Tako je. Mislim da pitanje statusa uopšte nije tema...
Ali to je zapravo politika konflikta...
...to je kao kada bismo mi određivali ljudima u vladi u Prištini šta će oni da rade. Mi to ne možemo, razumete? Znači ne može niko od Beograda da traži da promeni svoj stav o svom Ustavu ili o Rezoluciji 1244. Ali ono što zaista smatram da moramo uraditi, to je da predstavimo dobre primere saradnje dva naroda. Albance koji su spasavili Srbe i Srbe koji su spasavali Albance.
Ima dosta tih slučajeva...
Ima. Dakle, da uradimo nešto na tom polju. Nas sve guši korupcija, kriminal i siromaštvo. Bez promene političke oligarhije u Prištini i u Beogradu, duboko sam ubeđen, a naročito sad posle Berlina, mi ne možemo da se pomerimo s mrtve tačke.
A zašto je Berlin zapravo bio toliko presudan?
Berlin je bio presudan zato što je srušio neke iluzije. Iluzije da ćemo brzo ući u EU, iluzije da nas tamo jedva čekaju. Ponude Evrope Haradinaju i Tačiju koje bi svakom racionalnom delovale kao nešto normalno i prihvatljivo su odbačene. Potpuno neverovatno. Priština je ostala na pozicijama tih nehumanih i nenormalnih taksi.
S druge strane, Beograd je jasno stavio do znanja da neće da priča ništa supstancijalno. Jednako smo udaljeni od Evrope kao što smo bili. Znate, jedni misle da je priznanje nezavisnosti rešenje – kao: daj da to odsečemo, šta nas briga, uopšte nije važno. To je po meni pogrešan stav. I ljudi na Kosovu znaju da independizam, tj. teorija ili ako hoćete ideologija nezavisnosti ne donosi pun stomak. To se pokazalo od 2008.
Kažite mi molim vas u dve-tri rečenice: koja je zapravo razlika u vašem i konceptu gospodina Vučića koji kaže da bi to pitanje trebalo rešiti ranije nego vi koji kažete da će to trajati decenijama?
Pa dobro, videćemo šta je to, pošto niko živ ne zna. Mi čitamo u kosovskoj štampi šta se oni dogovaraju tajno po restoranima u Parizu, Londonu i Njujorku. Jel vi znate šta oni dogovaraju? Da li iko to zna?
Da li vi imate neke podatak o tome što kažete „po restoranima"? Znate li nešto što mi ne znamo?
Pa to je vidim u poslednje vreme dosta prisutno u medijima, čak i na Zapadu. I vidim da je zapadna štampa podigla tu lestvicu kritike. Mi smo žrtve ljudi i u Prištini i u Beogradu, žrtve stabilokratije. Mi smo žrve otuđenih oligarhija koje samo gledaju da napune svoje džepove. Baš njih briga da reše probem, razumete. Mi hoćemo da rešimo problem, to je razlika.