Strah samo menja broj

Istanbul, Brisel, opet Istanbul, Nica, Sent Etjen di Ruvre, Vircburg, Ansbah, Minhen, Berlin. U normalnim okolnostima te gradove povezujemo s pojmovima kao što su letovanje, šoping ili šetnja. Tako bi barem bilo u uobičajenim, mirnim vremenima. Na nesreću dakle to nije tako u ovoj smeni godina.

Nova godina je obično dobar trenutak da se sa optimizmom očekuje budućnost i da se zaželi uspeh porodici, prijateljima i kolegama.

Podmukla ubistva, patnja koju je izazvao ovaj užasan sukob vera i civilizacija, kultura i jezika, država i naroda: veoma je teško, ako ne i nemoguće formulisati dijagnozu bolesti kroz koju upravo prolazi čovečanstvo. Kao što internet ne poznaje granice i jezike, tako je i za tajne službe i organe bezbednosti jednostavno nemoguće potpuno sprečiti opasnost i podmukle napade frustriranih i prevarenih koji u ime boga kakav ne može postojati dižu u vazduh i sebe i ljude oko sebe.

To su i političari koji više nego ikad ranije imaju zadatak da svojim građanima pruže sigurnost kada idu na posao ili putuju na odmor. To su građani koji na glasačkim listićima treba da daju poverenje onim političarima koji pažljivo i sa vizijom naporno rade na uspostavljanju mira u ovim tako krhkim i nesigurnim vremenima.

Tako mora biti. Iako ništa ne mora biti, ako niko to ne želi. Zato mislim da klizimo u godinu koja će biti još strašnija od ove protekle.

Nakon odluke o Bregzitu i izbora Trampa, Evropu u 2017. očekuju Holandija, Francuska i Nemačka. Izbori u tim zemljama su i odluke građana: za nacionalne države i diskriminaciju stranaca ili za poboljšanje pravnog temelja za politiku doseljavanja i za evropsku saradnju u ratu protiv terora.

Ishod tih izbora će biti ovakav ili onakav. Sama činjenica da postoje tek te dve alternative je već nesreća za Evropu. I za ostatak sveta.

Ta bolest koja je zahvatila čovečanstvo ne haje ni za proroke ni za lekare. U našem neznanju nas ne mogu zaštiti nikakvi političari ili tajne službe: od onoga ko misli da se kamionom ili bombom na trgu treba osvetiti za nesreću što pripada takvoj veri ili takvoj državi. On je takav kakav je.

Za tu oluju koja može izbiti bilo kada i bilo gde, u robnoj kući, na fudbalskom stadionu, železničkoj stanici, u stambenoj četvrti ili na nekom javnom prostoru nema tog sociologa, filozofa i pogotovo pisca koji će imati dovoljno znanja ili moći da nađe pravi odgovor na bespomoćnost. A time se rizikuje da ljudi izgube i poslednju nadu da oko sebe prepoznaju išta što bi se moglo nazvati čojstvom.

Naš evropski, zapadni koncept civilizacije je napadnut od nekog drugog sveta. U tu svrhu su pripremljeni ili manipulisani pojedinci, bilo da su to izbeglice ili opasne osobe koje su odrasle u Evropi, ali koje joj ipak žele zadati udarac. Bilo gde i bilo kad. U godini koju ostavljamo iza nas ili u onoj u koju sada stupamo.

Time je strah neodvojiv deo našeg života. I nemački predsednik Gauk je rekao da mi ne treba da se bojimo: „Mi osećamo strah, ali strah nas ne obuzima. Mi osećamo nemoć, ali nemoć nas ne obuzima. Mi osećamo bes, ali bes nas ne obuzima."

Koje olakšanje. I strah. Jer baš je taj strah ono što izvire na površinu u svakom govoru, takođe i kod predsedenika moje zemlje.

Zato: zbogom strahu godine 2016! Dobrodošlicu želim strahu godine 2017.

*Pisac i novinar Beće Cufaj rođen je 1970. u Dečanima na jugozapadu Kosova i studirao je književnost u Prištini. Živi sa suprugom i dve kćerke u Degerlohu kod Štutgarta. Između ostalog, objavljivao je tekstove u uglednim listovima Frankfurter algemajne aajtung i Noje cirher cajtung. Njegov roman "projekt@party" objavljen je 2012.