Sudbonosni čas za Evropu

Cela Evropa je zadržala dah u nadi da će Britanci ipak ostati u Evropskoj uniji, da će referendum o Bregzitu proći glatko i da će sve ostati po starom. Da li se baš cela Evropa tome nada? Naravno da ne. Protivnici, skeptici, neprijatelji evropskog kluba nadaju se da će odluka glasiti „leave“. Jer, ako se Britanci razvedu od EU, to će biti signal za evroskeptične vlade i, posebno, partije neprijateljski nastrojene prema EU, partije poput Nacionalnog fronta u Francuskoj ili Vildersove Partije slobode u Holandiji. Ovde se mora podsetiti: u obe zemlje, koje spadaju u osnivače Evropske ekonomske zajednice, na referendumima je prvi predlog ustava EU bio odbačen. Izvesno je da bi obe stranke pokušale da u svojim zemljama organizuju referendum poput ovog u Britaniji. Ishod bi bio više nego neizvestan.

Neophodne reforme EU

Dakle, skoro cela Evropa se nada. Tačnije, onaj deo Evrope koji je vođen razumom. Ali i taj deo zna da su reforme hitno neophodne, čak i ako Velika Britanija ostane članica. Odgovor na britansko „remain“ najpre će biti uzdah olakšanja. Ali onda EU mora da počne da razmatra kako se može prevazići duboko usađeno nepoverenje u „one tamo u Briselu“. Smisao i korisnost EU ponovo moraju postati jasni.

Osećaju da se evropska politička klasa ponaša kao nedodirljivo plemstvo ne sme se suprotstaviti uobičajenim floskulama poput one da je „potrebno više, a ne manje Evrope“. Suprotno je istina: treba ozbiljno shvatiti dobro utemeljenu kritiku EU i Brisela – Evropske komisije, Parlamenta i Saveta. Uniji je potrebna reforma i ona treba da prenese građanima novi osećaj pripadništva zajednici.

Ima mnogo suštinskih i ekonomskih razloga zbog kojih je za Veliku Britaniju bolje da ostane u EU. I ima mnogo suštinskih i ekonomskih razloga zbog kojih je za EU bolje da Velika Britanija ostane članica. Britanija bez EU i EU bez Britanije bi na svetskoj političkoj sceni u najboljem slučaju igrale sporednu ulogu. Unija bez uticaja Britanaca bi, nema sumnje, bila manje pragmatična, manje liberalna, manje otvorena ka svetu i s manje vere u tržište. Nemačka bi izgubila najvažnijeg partnera kada se radi o tome da se EU ne shvati samo kao mašina za preraspodelu novca od bogatih ka manje bogatima.

Političko bezumlje

Kako god da referendum prođe, jedno je sigurno: britanski premijer Kameron se odvažio na taj korak isključivo iz unutarpartijskih razloga – kako bi primirio skeptičare u svojim redovima. Time je EU survao u sudbonosnu krizu. Prizvao je upravo evroskeptične duhove kojih je hteo da se otarasi. Stavio je sudbinu svoje zemlje i cele EU na kocku jednog besmislenog i nepotrebnog referenduma. I čak i ako Britanci odluče pragmatično i razumno, kako se u mnogim evropskim zemljama nadaju: Kameron je iskopao jaz preko svoje zemlje. Opteretio je temelje Evropske unije skoro do granice pucanja. Stoga je odluka da se ide na referendum bila politički bezumna. Krajnje emotivni pristup kojem smo svedočili prethodnih sedmica – uključujući ubistvo britanske poslanice – samo je potvrdilo da su ovako kompleksna pitanja tema za parlament, a ne za referendum.