Super-bakterija koja jede plastiku
15. mart 2016.Ideonella sakaiensis 201-F6 – tako se zove bakterija o kojoj su prvi put pisali japanski istraživači u stručnom ćasopisu „Nauka“ (Science). Do sada su bile poznate samo gljive koje razgrađuju plastiku. Ali te bakterije očigledno imaju dva enzima pomoću kojih razgrađuju plastiku – polietilen tereftalat (PET), tvrde istraživači iz tima Šosukea Jošide iz Tehnološkog instituta Kjoto.
Potraga za bakterijom
Do takvog saznanja naučnici su došli tako što su iz jednog postrojenja za recikliranje plastičnih flaša uzeli 250 uzoraka – tla, otpadnih voda i blata. Proučili su te uzorke u laboratoriji kako bi saznali ima li u njima mikroorganizama koji su u stanju da razgrade tanki sloj polietilena. U jednom od uzorak pronašli su bakteriju koju su nazvali Ideonella sakaiensis 201-F6.
Tokom daljih istraživanja pokazalo se da se ta bakterija ne nalazi samo u tečnosti, već i u samoj plastici. Ćelije su međusobno bile povezane i tako su se i održavale na površini plastike.
Istraživanje je trajalo 60 nedelja, pri konstantnoj temperaturi od 30 stepeni Celzijusa, sve dok bakterije nisu u potpunosti pojele plastiku. Naučnici su identifikovali dva enzima koji su odgovorni za taj proces: jedan od njih plastiku pretvara u među-proizvod, a drugi taj među-proizvod dalje obrađuje, sve dok na kraju ne preostanu tereftalne kiseline i glikol. Oni nisu otrovni za okolinu, naglašavaju naučnici.
Relativno spor proces
Da li će bakterije jednog dana moći da se upotrebe za uklanjanje plastike iz okoline? Za sada izgleda da to ipak neće biti moguće. „Proces razgradnje relativno je spor“, ukazuje Uve Bornšojer sa Univerziteta u Grajfsvaldu u komentaru studije japanskih naučnika. Šezdeset nedelja za tako tanak sloj plastike jednostavno je suviše dugo u poređenju s onim što bi trebalo da se ukloni, recimo iz mora.
Godišnje se proizvede oko 300 miliona tona plastike, a od toga 56 milijuna otpada na PET (podaci za 2013. godinu). Od toga se samo manji deo reciklira. Veliki deo ostane dugo u prirodi, gde razgradnja traje veoma, veoma dugo. Razgradnja samo jedne jedine plastične flaše potraje 450 godina, tvrdi nemački Savezni ured za zaštitu okoline.
Svejedno, Bornšojer smatra da je otkriće japanskih naučnika zanimljivo: „Ako tereftalna kiselina može da se izoluje i ponovo upotrebi, to bi bila ogromna ušteda u proizvodnji novih polimera bez materijala koji se dobijaju na bazi nafte.“