Sve manje demokratije u svetu

Autokratije poput Rusije i Kine s jedne strane, demokratije poput SAD ili Nemačke s druge. Da li je to sukob našeg vremena? „Radi se o teškoj borbi“, rekao je kancelar Olaf Šolc opisujući globalnu političku klimu tokom svoje posete Vašingtonu 7. februara.

U intervjuu za CNN, Šolc je bio optimista: on je apsolutno siguran da će demokratija na kraju da pobedi. Jer, to nije samo zapadnjačka ideja, već nešto što je duboko ukorenjeno u ljudima. „Apsolutno sam siguran da ljudi širom sveta cene naš način života koji je obeležen demokratijom, vladavinom prava, slobodom pojedinca i tržišnom ekonomijom.“

Ograničenje sloboda, ukinuta podela vlasti

Međutim, demokratija je danas dalje od toga da bude dominantan oblik života nego što je to bila tokom proteklih godina. Prvi put od 2004. godine takozvani Bertelsmanov indeks transformacije (BTI) beleži više autokratskih, nego demokratskih država. Od 137 zemalja u razvoju i tranziciji, samo 67 su još uvek demokratije. Broj autokratija se povećao na 70.

„Ovo je najgori rezultat političke transformacije koji smo ikada izmerili u 15 godina našeg rada“, kaže Hauke Hartman, šef projekta BTI u Fondaciji Bertelsman. U globalnom proseku ima manje slobodnih i poštenih izbora, manje slobode mišljenja i okupljanja, a podela vlasti sve više je ugrožena.

Na primer u Tunisu, zemlji koja se dugo smatrala poslednjim svetionikom nade za demokratske pokrete „Arapskog proleća“. Tu, međutim, predsednik Kais Sajed vlada dekretima otkako je razvlastio parlament i vladu u julu 2021. i suspendovao delove ustava. Nedavno je raspustio i Vrhovno sudsko veće koje bi trebalo da garantuje nezavisnost pravosuđa u toj zemlji.

I to je samo jedan od mnogih primera koje Hartman navodi u intervjuu za DW. „Turska je najviše nazadovala u poslednjih deset godina pod predsednikom Erdoganom, koji je svojevremeno važio za nadu napretka“, kaže. „Podela vlasti i učešće građana u oblikovanju politike toliko su ograničeni, da smo pre dve godine Tursku morali da klasifikujemo kao autokratiju. Na žalost, ta ocena se u međuvremenu nije promenila.“

Političke i ekonomske elite kao glavni pokretači autokratija

Zabrinjavajuće je to što su mnoge prethodno dobro etablirane demokratije skliznule u kategoriju „defektnih demokratija“. Primer za to je etnonacionalistički kurs premijera Narendre Modija u Indiji, ili desničarske autoritarne vlade predsednika Žaira Bolsonara u Brazilu i Rodriga Dutertea na Filipinima.

„To su demokratije koje smo pre deset godina klasifikovali kao konsolidujuće, kao stabilne, a koje sada imaju velike nedostatke u svojim političkim procesima. U Evropi su primeri za to Poljska i Mađarska – u njima se podrivaju načela EU o vladavini zakona.“

Kao najvažnijeg aktera jačanja autokratskih sistema i erozije demokratskih normi Hartman vidi političke i ekonomske elite koje žele da zaštite svoj klijentelistički i korumpirani sistem. „U većini od 137 zemalja koje smo ispitali imamo posla s političkim sistemom koji se bazira na pseudoučešću građana i ekonomskim sistemom koji narušava tržišno takmičenje i sprečava njihovu ekonomsku i društvenu participaciju.“

To se naročito često može videti u centralnoj Americi, gde je politika često prožeta mafijaškim strukturama, kao i u subsaharskoj Africi, gde su pojedinci osiguravali političke sinekure i iskorišćavali slabu institucionalizaciju političkih procesa.

Talas populista

Oni kojima preti siromaštvo, glad i socijalna isključenost, a ne vide napredak kroz demokratske procese, često su zaslepljeni populističkim alternativama. I to ne samo u zemljama u razvoju, već i u odavno uspostavljenim demokratijama poput SAD, koje BTI ne uzima u obzir. On ne istražuje situaciju u zemljama koje su bile članice Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) pre 1989. i zato su se uvek smatrale demokratskim i tržišno konsolidovanim.

„S obzirom na izbor i trajnu popularnost Donalda Trampa, kao i neodgovorno ponašanje engleske elite, mnogi su prilično razočarani snagom naših sopstvenih demokratija“, kaže Hartman.

Uz marginalizaciju pojedinih populacionih grupa, on kao problem vidi i izbore na kojima se o pobedniku odlučuje prostom većinom glasova. To često dovodi do dvostranačkog političkog sistema: „To mi se čini kao uzrok polarizacije, koju verovatno najbolje možemo da vidimo u SAD.“

Represija u senci pandemije

Pandemija korone takođe je donela dodatna ograničenja političkih i građanskih prava u mnogim zemljama. U većini slučajeva te mere su bile umerene, vremenski ograničene i, što se demokratskih država tiče, legitimisane kroz parlament, kaže Hartman.

„Ali izuzetke vidimo u populističkim režimima s autoritarnim obeležjima poput Filipina ili Mađarske, odnosno u autokratijama poput Azerbajdžana, Kambodže ili Venecuele. Te zemlje su pandemiju koristile kao izgovor za povećanje represije.“ U razvijenim autokratijama kao što je Kina, obim digitalnog nadzora znatno se povećao.

Uprkos svetskom trendu prema autokratiji, Hartman i dalje veruje da većina ljudi čezne za slobodom i mogućnošću saučestvovanja, te da neće doći do pada građanskog angažmana na globalnom nivou. „To se vidi u hrabrim protestima za slobodne izbore u Belorusiji, u solidarnosti civilnog društva u Libanu, borbi protiv vojne vlasti u Sudanu ili na primeru u protestu protiv puča u Mjanmaru. Ti ljudi ne idu naprosto na demonstracije, oni rizikuju svoje živote za bolje društvo.“

Oni su heroji – poslednji i najtvrđi bastion u globalnoj borbi protiv autokratije, uveren je Hauke Hartmann, šef projekta Bertelsmanov indeks transformacije.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.