Sve manje lažnih azilanata iz Srbije

List Zidojče cajtung piše da je u Nemačkoj smanjen broj zahteva za azil: „Prema najnovijim statističkim podacima za 2010. godinu u decembru je broj zahteva za azil smanjen za 20 odsto u odnosu na prethodni mesec. Naročito je smanjen broj zahteva građana Srbije (minus 39 procenata) i Makedonije – čak za 75 odsto. Njihovi građani su tokom prošle godine podneli najveći broj zahteva i time bitno uticali na ukupan porast broja zahteva. Prošle godine tako su podnesena 41.332 zahteva, za 50 odsto više nego 2009. kada je bilo 27.650 zahteva.

Kada je EU krajem 2009. godine ukinula vize za građane Srbije i Makedonije desetine hiljada ljudi pokušale su da obezbede boravak u EU podnoseći zahteve za azil. Vlada u Berlinu zbog toga je zatražila od Beograda i Skoplja da preduzmu mere kako bi se onemogućili lažni azilanti da putuju u EU, a Nemačka je prestala da isplaćuje pomoć za povratak od 200 evra. Najveći broj podnosilaca zahteva bili su Romi i Albanci koji su zahteve podnosili iz ekonomskih razloga. U Nemačkoj je priznato samo 0,01 odsto tih zahteva.

Obe balkanske zemlje u međuvremenu su zaoštrile kontrolu turističkih organizacija i putnika koji putuju u EU. Organizovane su i propagandne kampanje kako bi se potencijalnim azilantima objasnilo da nema nikakvih izgleda da njihovi zahtevi budu prihvaćeni. U bavarskom ministarstvu unutrašnjih poslova kažu da će biti vraćeni svi čiji su zahtevi za azil odbijeni i da tu nema nikakvih problema“, piše Zidojče cajtung.

Na sledećoj strani:

Evropa čuva tuniskog diktatora zbog sebe

Evropa čuva tuniskog diktatora zbog sebe

Povodom nereda koji već danima traju u Tunisu list Emder nahrihten piše: „U Tunisu narod se digao na ustanak. Neki već govore i o ratu. Uzrok dramatične situacije je navodno velika nezaposlenost. Međutim, pravi uzroci su mnogo dublji. Zemlja odmora Tunis je jedna od onih država koje prema spolja imaju demokratsku fasadu, ali su iznutra u rascepu zbog totalitarne strukture. Vuk u jagnjećoj koži. S jedne strane turistički slatki život, a sa druge duboki socijalni i ekonomski problemi – to je eksplozivna mešavina. Tuniske vlasti to su očigledno potcenile ili predugo ignorisale. I nasilje koje je sada izbilo napravilo je pukotinu u lažnoj fasadi.“

A o razlozima ćutanja evropskih zemalja o nemirima u Tunisu list Zidojče cajtung piše: „Prošle nedelje, kada su protesti bili u zamahu, u francuskom ministarstvu privrede u Parizu održan je kolokvijum o odnosima država Mediterana. Samo jedan učesnik govorio je o nemirima u severnoj Africi – tunisko-francuski biznismen Tarak ben Amar, filmski producent i savetnik Silvija Berluskonija i Roberta Mardoka, nećak druge supruge osnivača nezavisnog Tunisa Habiba Burgibe. Amar dobro poznaje mediteranski svet i na kolokvijumu u Parizu je rekao: ‘Zamislite da na čelo Tunisa, Maroka, Alžira dođe neki Ahmadinedžad. To bi dovelo do odlaska pet do deset miliona ljudi iz severne Afrike – oni bi brodovima, čamcima, plivajući stigli do Korzike, Sardinije, Sicilije ili Azurne obale’. Osim toga, dodao je Amar, svaka destabilizacija zemalja porekla dovela bi do potresa i u dijaspori iz Magreba u Evropi.

Mogućnost tako traumatičnog razvoja situacije razlog je što Francuska, kao i EU, pokazuju toliko razumevanja za Ben Alija i njegovu korumpiranu policijsku državu. Tuniski predsednik i dalje se smatra branom islamskoj opasnosti kao nekada irački predsednik Sadam Husein kome je iz tog razloga praštana i upotreba hemijskog oružja protiv Kurda u sopstvenoj zemlji. Ministarka spoljnih poslova Mišel Aliot Mari izjavila je u skupštini da Francuska ne može da deli lekcije Tunisu. Ali je Pariz vrlo spreman da te lekcije deli kada su u pitanju problemi u Obali Slonovače, Iranu ili Rusiji.

Dublji uzrok krize u Tunisu su demografski razvoj i nedostatak resursa. Te uzroke nije lako otkloniti ni boljom politikom, bilo da je reč o Ben Aliju ili jadnoj opoziciji. Kada je Tunis 1956. godine stekao nezavisnost imao je pet miliona stanovnika, danas ih ima 11 miliona. Toliko radnih mesta nema“, piše Zidojče cajtung.

Najzad, događaje u Tunisu Tagesšpigel stavlja u širi kontekst i piše; „Onaj ko u arapskom svetu jedanput dođe na vlast drži se te vlasti do poslednjeg daha. ‘Sva vlast od naroda’ – za arapske autokrate toj rečenici je mesto u albumu poezije zapadne demokratske retorike. Stranačka scena je farsa. Civilno društvo se smatra pretnjom, a ne obogaćenjem političkog života. Socijalne mreže na internetu guše se svim snagama. Upravo u omiljenim zemljama nemačkih turista – Egiptu i Tunisu – blogeri i novinari redovno završavaju iza rešetaka. Arapske zemlje jedina su grupa država u svetu koja je nakon završetka hladnog rata ostala nepromenjeno autoritarna. Nema nijednog primera prelaska na demokratiju. Kada je reč o pravima žena i njihovom obrazovanju te zemlje su na začelju svetske liste. Nijedna arapska zemlja do danas nije uspostavila funkcionalnu socijalnu državu. Šezdeset godina SAD su se na Bliskom istoku brinule o stabilnosti na račun demokratije, a nisu postigle ni jedno, ni drugo, požalila se pre pet godina Kondoliza Rajs u Kairu u trenutku iskrenosti. Do danas ništa se nije promenilo. Jedino vlada sve veća bespomoćnost u slučaju regiona koji nezadrživo klizi ka socijalnom i političkom bankrotu.“

Na sledećoj strani:

Obamin dirljivi govor

Obamin dirljivi govor

O govoru Baraka Obame na komemoraciji žrtvama napada u Tusonu list Fajnenšel tajms Dojčland piše: „Istupanja američkog predsednika gotovo da nemaju ništa zajedničko sa govorima predsedničkog kandidata koji je oduševljavao ljude širom sveta. Međutim, da je i dalje sposoban za tako nešto pokazao je u govoru povodom tragedije u Arizoni – tamo nije govorio predsednik vlade koji teško sprovodi njene odluke i muči se sa Kongresom. Nije govorio ni ideolog koji bi tragediju iskoristio za napade na političke protivnike. Obama je održao veliki, retorički vešt i istinski predsednički govor kojim je odredio ton predizborne kampanje. Obama je nastupio na način koji odavno nedostaje mnogim građanima. On se obratio srcima i razumu slušalaca i dospeo do njih. Uz jasnu poruku: uprkos svim razlikama moramo se setiti onog što nam je zajedničko i pokazati poštovanje i tolerantnost u međusobnom ophođenju.

Govor u Arizoni podseća na jedan od Obaminih najznačajnijih govora – onaj iz 2008. o rasnoj diskriminaciji. I tada mu je uspelo da, govoreći o temi koja pobuđuje snažne emocije, mudrim, ličnim i autentičnim govorom probudi nade u pomirenje. Takve državničke reči čuće se češće. S jedne strane time se izdiže iznad konkurentkinje Sare Pejlin. A sa druge strane, teško da mu preostaje nešto drugo. Nakon izbora za Kongres mora da pokaže da je u stanju da pređe preko stranačkih granica. I ne obraća se samo republikancima, od čijih glasova sada zavisi, nego i milionima razočaranih birača koji nisu čvrsto opredeljeni za jednu od stranaka i koji bi iduće godine trebalo ponovo da ga izaberu. U Arizoni Obama ih je podsetio zašto su bili njegove oduševljene pristalice.“

Priredio: Nenad Briski

Odg. urednik: Nemanja Rujević