Teška vremena za restorane brze hrane

Brza hrana je u SAD bila i ostaje biznis na kojem se okreću milijarde. Amerikanci godišnje na hamburgere, pomfrit i slično potroše više od sto milijardi dolara. Brzom hranom ljude ne privlače samo poznati, veliki lanci restorana. Ako se čovek raspituje po ulicama Njujorka, stalno će čuti ista imena. „Meni je najdraži Čipotle“, kaže 19-godišnja Taniša. „Imam utisak da je tamo hrana zdravija.“ I 18-godišnje Džada i Nuli oduševljene su hranom u tom meksičkom restoranu brze hrane. Njihova prijateljica Tija, pak, najviše voli novajliju među ponuđačima hamburgera. „Ja sam za Šejk Šak! Njihov pomfrit je stvarno mnogo ukusan.“ Sve četiri devojke se u jednom ipak slažu: ne vole Mekdonalds.

Pad prometa

Izgleda da sve više Amerikanaca gubi apetit kada je reč i Big meku, Čiken meknagetu itd. U januaru ove godine Mekdonalds je objavio da je petu godinu zaredom imao manji promet. Istina, u poslednjem kvartalu 2014. firma je ostvarila promet od oko 6,6 milijardi dolara, ali u poređenju s prošlom godinom to je bilo sedam odsto manje. U čitavoj godini promet se smanjio za dva procenta i iznosio je 27,4 milijarde dolara.

Njegovi suparnici Vendis i Burger king još se drže relativno dobro. Oni su u 2014. imali rast prometa od oko dva odsto. Ali, i oni su se morali da se bore protiv smanjenja prometa deleći bonove za popust, stavljajući u ponudu nove proizvode i prodajući neke filijale.

Uspešna priča američkih lanaca restorana brze hrane decenijama nije mogla da se zaustavi. Braća Ričard „Dik“ i Moris „Mek“ Mekdonald preselili su krajem 1920-ih godina iz provincijskog Nju Hemšira u Kaliforniju kako bi oprobali svoju preduzetničku sreću. Godine 1948. braća su držala uspešan restoran brze hrane za vozače. Hrana se naručivala i preuzimala ne izlazeći iz auta. Taj koncept toliko se svideo Reju Krocu da je od braće otkupio prava i taj revolucionarni fast fud koncept proširio po čitavoj Americi. Pre tačno 60 godina, 15. aprila 1955, Kroc je u Des Plejnsu, predgrađu Čikaga, otvorio prvu filijalu korporacije Mekdonalds.

Tokom idućih decenija pojavili su se Kentaki frajd čiken, Burger king, Tako bel i Vendis. Američki autor Eril Šloser je 2001. u svojoj knjizi „Nacija brze hrane“ (Fast Food Nation) naveo istraživanje prema kojem 96 odsto američkih učenika znaju za maskotu Mekdonaldsa, klovne Ronalda Mekdonalda. Poznatiji je samo Deda Mraz.

Biranje restorana pitanje godina

Danas nekadašnji revolucionari fast fuda tapkaju u mestu. Mekdonalds je, istina, sa oko 36.000 filijala u svetu i dalje nesporni broj 1, ali popularnost mu bledi. Kupci odlaze – i to manjim ponuđačima za koje se smatra da nude bolji kvalitet hrane. Tako se Šejk šak reklamira mesom bez hormona i sastojcima iz organske proizvodnje. Taj patuljak u ponudi brze hrane startovao je 2000. u Njujorku, a danas ima filijale po čitavim SAD. Početkom ove godine taj lanac je ponudio svoje deonice na berzi. Početna cena od 21 dolar po deonici odmah je porasla na 47 dolara, što je rast od 123 procenta.

„Nema sumnje da postoji trend zdrave hrane“, kaže Merion Nestl, ekspertkinja za zdravu hranu na Njujorškom univerzitetu. Mlađe generacije žele da znaju šta je u hrani i odakle ona dolazi. „Upravo mladi ljudi su ti koji paze čime se hrane i kako se ta hrana priprema“, kaže Nestl. „To je trend koji se svake godine pojačava.“

Mekdonalds je u „krizi identiteta“

Mekdonalds i ne stoji loše kada se upoređuje kaloričnost i količina masti u hrani, Tako Mekdonaldsov Big mek i pomfrit imaju ukupno oko 870 kalorija, a kod Šejk šaka za isto to dobija se 960 kalorija. Naročito je kalorična ponuda kod Čipotlea, kojeg kupci takođe smatraju zdravijim: njihov burito sa govedinom i pomfrit imaju 1.350 kalorija.

„Da, Čipotle je visokokaloričan“, potvrđuje Džo Bastijanih, vlasnik nekoliko američkih restorana sa više zvezdica u razgovoru za američku TV-stanicu Si-En-Bi-Si. „eđutim, pre je reč o kvalitetu hrane, nego o kalorijama.“ Ne sme se zaboraviti, kaže Bastijanih, da svaka vrsta brze hrane ima svoje kupce. Nije svima važna organska hrana i održivost. „Međutim, Mekdonalds i ostali moraju da se odluče koju vrstu klijenata dugoročno žele.“ Istina, i kod Mekdonaldsa su u ponudi salate i rolade s povrćem, ali njihov pokušaj prelaska na drugačiju hranu nekako ne uspeva.

Bile su potrebne dve godine da Mekdonalds obezbedi da u svim svojim filijalama širom svijeta ima dovoljno krastavaca za pravljenje Premijum mekvrapsa. Skuplji Angus-Deluks-Burger, koji je pravljen potpuno od Angus-govedine, kupci nisu prihvatili, a i za prelazak na piletinu koja se gaji uglavnom bez antibiotika, biće potrebno najmanje još dve godine. I film „Supersize Me“ doprineo je učvršćivanju imidža hrane od koje se deblja. U tom dokumentarnom filmu iz 2004. govori se o uticaju brze hrane na povećanje broja gojaznih ljudi u SAD.

Slabo plaćeni radnici

Mekdonalds kritkuju i sa drugih strana, na primer da su njihovi radnici slabo plaćeni. Kad se u SAD govori o slabim platama, onda se misli se na trgovački lanac Volmart i restorane brze hrane. Mekdonalds je nedavno popustio pod pritiskom i najavio da će povećati plate i isplatiti bonus radnicima u 1.500 američkih filijala.

Da li to Mekdonalds pokušava da popravi svoj imidž? Stručnjaci smatraju da se i tome mora pristupiti sa dugoročnim i odlučnim konceptom, kako bi se to uverenje učvrstilo u glavama kupaca. Vanesa Vong za novinsku agenciju Blumberg često izveštava o prehrambenoj industriji. „Mekdonalds je sveprisutan. To je jedna od najvećih prednosti tog preduzeća“, kaže ona. Ali upravo je ta sveprisutnost ono što otežava da se neke stvari promene.