Prošlo je već skoro dva meseca otkako je Erdogan poslao svoje tenkove preko sirijske granice. I – već je gotovo: od nedelje se sa Gradske većnice u Afrinu vijori turska zastava. Istina je da je Erdogan rekao da njegova zemlja ni u kom slučaju ne ide u Siriju kao okupator, ali zastave su zastave – znak moći na nebu.
- pročitajte još: Afrin umire – Zapad ćuti
O tome koliko će Turska tamo da ostane, slično razmišljaju i arapski i evropski komentatori. Oni više pesimistični među njima upozoravaju da je Turska tako nekada umarširala na Kipar. Bilo je to 1974. i – turski vojnici su i dan danas na ostrvu.
U svakom slučaju može se očekivati da će se zastava nad Afrinom vijoriti još neko vreme. Erdogan je još rekao da želi da kurdske borce protera iz Manbidša, grada na oko sto kilometara zapadno do Afrina. Dakle još jedan grad bi mogao da bude osvojen, ali pre toga bombardovan, a ljudi izloženi turskim avionima i artiljeriji. Nakon svega što se čuje o Afrinu može se zaključiti da turska armija nije bila nimalo nežna.
„Prvo ćemo da očistimo Afrin“
A i zašto bi? Rat u Siriji, uništenja i smrt, jedinstvena su prilika za lov na sve one koje Ankara smatra „teroristima“. Robusni režimi – od Sirije, preko Irana, do Rusije – koriste upravo taj termin kako bi lakše otvorili lov na protivnike. I Ankara se tom rečju rado služi.
„Teroristi“ – termin koji je jednom zaista bio ozbiljan kandidat za najružniju reč godine. Erdogan koji tu reč odavno i naveliko koristi, prošle sedmice je obznanio kako on vidi dalji tok invazije. „Prvo ćemo da očistimo Afrin, onda Manbiš i oblasti istočno od Eufrata, sve do naše granice s Irakom.“
Dogovor iza kulisa?
Veoma je značajno to što je vlada u Damasku tako uzdržana. Skoro da nisu uputili ni jednu reč protesta u vezi sa invazijom suseda, niti učinili bilo kakav napor da zaštite svoje stanovništvo. Ali to se od režima koji već godinama vodi brutalni rat protiv svojih građana i ne očekuje. Mogla se doduše očekivati bar neka rečenicu, u bilo kojoj formi, u kojoj bi se govorilo o pravu na suverenitet.
- pročitajte još: Pad Afrina – šta hoće Erdogan?
S obzirom na to da je ona izostala, moglo bi se zaključiti da su se Ankara i Damask dogovorili iza kulisa. Sirijska država je na kolenima i nema čime da se suprotstavi invaziji. A to što se i Iran i Rusija drže po strani moglo bi da znači da je i u tu bilo dogovora, tako da se Ankara možda osećala ohrabrenom da radi kako joj je volja. Erdogana izgleda ne plaši ni to što bi njegova armija u Manbidšu mogla da iziritira Amerikance koji još uvek sarađuju s Kurdima. Da li je onda i tu bilo dogovora?
Trenuci autokrata
Postaje sve jasnije da će karta Sirije, nakon sedam godina rata, biti drugačija. A samim tim i karta kompletnog regiona. Sirija će postati kolonija, a u najboljem slučaju protektorat velikih sila: njenih direktnih i indirektnih suseda Turske i Irana, kao i globalnih aktera, a pre svih Rusije. U Siriji se tako stvara nova globalna struktura, a u takvoj konstelaciji Turska očigledno želi da uzme svoj deo kolača. To takođe pokazuje da u Siriji, ali i na čitavom Bliskom istoku trijumfuju autokrate. I to, čini se, na duge staze.