„Trudimo se da stavimo informaciju u pravi kontekst“
2. decembar 2018.
Nakon što je Briselski sporazum potpisan, dve žene, Tatjana Lazarević i Nevenka Medić osnovale su web portal Kossev koji od tada pa do danas odoleva različitim pritiscima. Kossev se finansira projektno, a od samog nastanka, cilj je bio da građani saznaju šta se oko njih zbiva i kako će na njih uticati ovaj sporazum. U ovoj redakciji zatekli smo dve Milice i jednog Ivana, mlade novinare koji osim što žive u Mitrovici u kojoj se čudne stvari nazivaju normalnim, oni i uspešno rade u takvoj atmosferi.
"Briselski sporazum je bio ogromna stvar, nama se život okrenuo za 180 stepeni, i sve je počelo da se menja, a nema ko da nam prenese informaciju. To je i sada tako. Mi kada bi slušali samo RTS kako je nama ovde, verujem da bi naši sugrađani bili pod daleko većom tenzijom”, kaže dvadesetsedogodišnja novinarka, Milica Andrić Rakić.
U redakciji sa njom sede i Ivan Mitić i Milica Radovanović, vrlo ponosni što su deo redakcije. Ivan kaže da ga je privukao kvalitet izveštavanja, ali i postavljanje standarda u ovom delu Kosova. "Vremenom sam shvatio da je zapravo teško biti novinar u ovoj redakciji jer treba dosta znanja i iskustva, poznavanja pozadinskih informacija, ali ipak mislim da je vredno toga. Mi se bavimo dnevnom informativom, ali se trudimo da radimo i dnevne analize da bi mogli da upotpunimo celu sliku za čitaoca. Da im damo informacije koje se trenutno dešavaju, ali da se osvrnemo i na prošlost. Tako im dajemo mogućnost da sami zaključe šta se tu dešava”.
To je upravo razlog zbog čega u ovoj redakciji kažu da na žalost moraju da izveštavaju o teškoj politici mnogo više nego što bi ljudi možda želeli da čitaju, ali kako kažu, drugačije ne bi znali šta se dešava. U uobičajenim uslovima, na njihovom sajtu najviše se čitaju policijski izveštaji, gradske priče i politika, ali sa primesama humora kao u slučaju kada je gradonačelnik južne Mitrovice izjavio da će Šakira pevati na glavnom mostu na Ibru, a nekon toga će most nositi i njeno ime. Izuzetak su vesti o Srpskoj listi – tada se čita sve, kaže Milica i dodaje da ni to nije pravilo.
"Ljudima treba normalnih priča. Izbombardovani smo teškim pričama, teškim informacijama. Postoje dani kada smo iznureni posle 4 objavljena teška teksta, naravno da je tada i ljudima teško da čitaju više od toga. Imamo primer teksta koji je napisao Ivan o pčelaru iz Zubinog potoka koji je dobio nagradu za najbolji šumski med, a to je objavljeno istog onog dana kada su Tači i Vučić bili u Parizu, što smo takođe objavili. Nama je taj tekst o pčelaru bio neopisivo mnogo čitan. Zato i kažem da ljudima trebaju lepe priče, bez tenzija i problema umesto priča o tome da li ćemo i kako ćemo opstati na Kosovu”.
"Mi naravno moramo da zadovoljimo i interes javnosti, i iako su to teške vesti - na žalost jesu prioriteti, ali Kossev i jeste nastao iz te potrebe. Mislim da bi bilo šteta za zajednicu kada bi to prestao da radi”, tvrdi ona. Ali zadovoljavanje javnosti da sazna istinu nije jednostavno, posebno ne u sredini kao što je severna Mitrovica. Kroz smeh kažu da imaju puno "neuspelih borbi” iza sebe u dobijanju informacija.
"Prošlog meseca se pojavila vest da su se pojavile kancerogene igračke na jugu, i uporno sam zvala Ministarstvo trgovine, sva moguća odeljenja kako bih dobila informacije o njima, i fotografije, jer ovde kod nas na severu inspekcije ne funkcionišu i postoji velika verovatnoća da će se pojaviti ovde. Hteli smo naravno da objavimo priču o tome sa fotografijama tih igračaka kako bi obavestili ljude da ih ne kupuju. Nikad nisam uspela da dobijem odgovor”, kaže Milica Radovanović, najmlađa među njima.
Pored institucija, navode i da su kako kažu u šali na crnoj listi Srpske liste. "Zašto? Pa voleli bi i mi da znamo zašto. Jednostavno su prestali da nam šalju saopštenja, da na bilo koji način komuniciraju sa nama. Nije nam baš najjasnije zbog čega je to tako, verovatno im se ne sviđa način na koji izveštavamo o raznoraznim aktivnostima Srpske liste. Imamo sličan problem i sa policijom, jer kada portparol koji nam je uvek dostupan nije tu, drugi nam ili prekidaju vezu ili ne odgovaraju na mailove. To sputavanje dobijanja informacija je možda jedan od najvećih pritisaka koji sada imamo”, kaže Milica.
Ipak, to nije i najjači pritisak za koji znaju, jer u prozoru ova redakcija ima rupe od metaka, tik uz biljku koja stoji što bliže svetlosti. To se dogodilo u junu 2015., a nešto kasnije im je bio zapaljen i službeni auto. Nikada nisu saznali ko je i zašto to uradio, ali znaju da su tih dana izveštavali o premeštanju kostiju Ise Boljetinija na sever Kosova.
Da li ih je strah da pišu za Kossev kada znaju prošlost ovog medija, a i sami imaju problem da dođu do istine, jednako odmahuju glavom. "Ljudi nas to stalno pitaju, svima deluje da je to opasno, kao da smo na nekoj meti, čak i strašno. Ja ne bih rekao. Naravno, postoji ta borba da se dođe do istine, ali mislim da je vredno toga”, objašnjava Ivan.
Objašnjavaju da u Mitrovici nema kontrolora vlasti, jer se "stvorila atmosfera nekažnjivosti”. Zato ni oni nemaju tu ulogu, ali da se trude da svojom analitičnošću ljude izveste na pravi način.
"Mi se trudimo da stavimo informaciju u pravi kontekst, da bude jasno šta je to što se dešava i šta će time da se postigne. Ni to naravno ne možete direktno, i način na koji mi izveštavamo zahteva određeni nivo medijske pismenosti. Ne možete kada nemate dokaze za nešto da pišete o tome, i onda je čak i umetnost staviti informacije u pravi kontekst da ljudi koji su spremni da detaljno i pažljivo pročitaju, mogu to i da razumeju”, dodaje Milica Andrić Rakić.
Kako cela Severna Mitrovica funkcioniše između dva sistema, pa je pola institucija u kosovskom, a pola u srpskom sistemu, novinari Kosseva objašnjavaju su time svi sluđeni – i službenici koji ne daju dobru uslugu, ali i građani koji dobru uslugu i ne očekuju. "Mnoge nenormalne stvari ovde postaju normalne, i to jednostavno tako funkcioniše”, kažu oni.
Koliki problem to pravi redakciji Kosseva govori i činjenica da površni čitaoci teksta koji je preveden sa albanskog na srpski povremeno ih nazivaju proalbanskim medijem.
"Što je naravno netačno. Osim što eto niko u našoj redakciji nije albanske nacionalnosti što čak i nije tako bitno, bitno je to da mediji nemaju nacionalnost”.