„Turska traži prodor na Balkan“
9. oktobar 2017.
DW: Predsednik Erdogan u utorak (10. oktobar) dolazi u Srbiju sa delegacijom u kojoj je 150 ljudi iz sveta biznisa. To se ne viđa baš svakog dana.
Atila Ješilada: Dozvolite da Vas ispravim: gospodin Erdogan često vodi mnogo biznismena na ovakva putovanja ako očekuje poboljšanja ekonomskih odnosa između određene zemlje i Turske. Balkan je jedan od primarnih ciljeva turske ekspanzije na dva načina. Prvo, imamo neootomanizam – znate, Turci žive u iluziji da ih njihove bivše kolonije poštuju pa da tamo mogu širiti posao i politički uticaj. Drugo, postoji komplementarnost ekonomskih potreba.
Na šta mislite?
Mi možemo izvoziti jeftino u te zemlje i tamo praviti fabrike koje mogu proizvoditi jeftinije od turskih. U tom smislu su ekonomije komplementarne – mi imamo ono što njima treba, a oni imaju potencijal od nas kupuju i proizvode. Slično je urađeno u Makedoniji, Albaniji i BiH pa mislim da takav uticaj gospodin Erdogan želi da proširi na Srbiju.
Investitori u Srbiji imaju, iz njihovog ugla, neslućene mogućnosti. Dobijaju mnogo novca za svako radno mesto, a slično subvencije daju i susedne zemlje. Koliku ulogu to igra?
Nikakvu za gospodina Erdogana, ali veliku za turske biznismene. Troškovi zarada su u Turskoj neverovatno visoki, a ekonomski rast je u zastoju pa poslodavci gledaju da se razvijaju preko granica, da jeftino proizvode i izvoze na tržište EU. Kao što znate, proces za prijem Turske u EU je praktično mrtav. Dramatična je prednost za tursku ekonomiju ako otvara pogone u zemljama koje su bliže EU ili su čak članice. A ako te zemlje subvencionišu stvaranje poslova – još bolje za Tursku. Verovatno je to jedan od razloga što mnogi biznismeni žele da putuju sa Erdoganom u Srbiju.
Rekli ste da je glavni cilj Turske tržište EU. Da li se, međutim, na Balkanu traži i novo tržište s obzirom na trenutne odnose sa Nemačkom i EU?
Turska zvanična pozicija je da je zaoštravanje odnosa sa Nemačkom bilo posledica predizborne kampanje u Nemačkoj. Ali ja mislim da mnogi u Ankari shvataju da je konflikt sa Berlinom ipak suštinski. Postoji opravdani strah da bi mogle da uslede ekonomske sankcije koje će uticati na trgovinu i investicije. Turska uvek traži nova tržišta jer domaća potražnja štuca.
Ključna reč u turskoj ekonomiji ove godine je – izvoz. On je ove godine povećan za 13 odsto. Novi ekonomski program Vlade predviđa da ekonomija godišnje raste 5,5 odsto realno do 2020. Kako bi se taj cilj dostigao vrlo je važno da se zadrži trend pojačanog izvoza. Naravno, Balkan je i u tom smislu lukrativno tržište. Dakle ne samo Bliski istok i EU, već i Balkan i Afrika moraju biti stubovi na kojima raste turski izvoz.
Već ste pominjali politiku… da li Turska kroz ekonomiju teži i političkom uticaju na Balkanu?
Ne samo kroz ekonomiju, već Turska kapitalizuje svoje islamsko nasleđe kako bi povećala svoj uticaj – naravno, ne u Srbiji koja je pravoslavna. To sve zajedno bih nazvao mekom moći koja dobro radi u Albaniji i BiH. Tamo Turska šalje imame, a ima uticaj i kroz dobrotvorne fondacije. Jasno, Turska uz Rusiju želi da postane veliki igrač na Balkanu.
Najpre, Ankara brine za stabilnost tog prostora. Drugo, vlast AKP – a sa time se ja ne slažem – misli da bi EU srednjeročno mogla da postane više rival nego partner, a da će Balkan biti jedno od igrališta na kojem će se odmeravati snage. Dok EU nudi perspektivu integracije i pristupa, Turska hoće da stavi nešto konkretno na sto kako bi se balkanske zemlje orijentisale prema Turskoj pre nego prema EU.
Kažete da ne vidite da ta dva uticaja nužno moraju biti suprotstavljena?
Upravo tako. Ne mora to biti neprijateljsko rivalstvo već pre trka u ponudama. Jasno, EU nudi više demokratske standarde, stazu ka bržem društvenom razvoju kroz pregovaračka poglavlja koja oslikavaju tekovine EU, i pristup zajedničkom tržištu. Turska čini šta može, a možemo recimo na polju investicija u infrastrukturu – imamo sposobne graditelje koji mogu da grade jeftino jer su učili posao u teškim zemljama kao što su Kazahstan, Turkmenistan, Irak ili Libija.
Turski biznis će se širiti na onim poljima na kojima balkanskim zemljama manjka investicija kao što su proizvodnja tekstila, nameštaja, kožne galanterije... Dakle polja sa niskim ili srednjim viškom vrednosti koja zahtevaju veliki udeo ljudskog rada. To su industrije u kojima balkanske zemlje mogu odmah u puni zamah i mogu postati izvozna baza turskih kompanija.
Erdogan verovatno može odlično da se razume sa balkanskim liderima. Recimo sa Vučićem, obojica su autokrate nekog tipa.
To je takođe tačno. Turska očito ima problem sa demokratskim zemljama kao što se vidi u odnosima sa Nemačkom, Holandijom, Austrijom i zapravo skoro svim zemljama EU. U Sjedinjenim Državama nemamo velikih problema sa Trampom, ali su Kongres i pravosuđe druga priča. Ali dozvolite da ukažem na moguće zamke: neotomanizam je, kao što sam rekao, san. Nikada nisam video da je kolonijalna sila dočekana otvorenih ruku u bivšoj koloniji. To Turskoj svakako nije uspelo na Bliskom istoku.
Ne mislim ni da na Balkanu postoji veliki entuzijazam za tursku ekspanziju. Srbija je nacionalistička koliko i Turska, a rane rata u Bosni nisu zarasle kako treba. Na psihološkom nivou je približavanje moguće, ali je pod znakom pitanja da li će turske kompanije lagano prodreti u Srbiju. Podsetiću da Turska ima slične prednosti u ekonomskom pogledu u odnosu na Grčku, ali se ekspanzija na to tržište nikada nije dogodila jer grčko društvo ima zadršku prema Turskoj, kao što i mi imamo zadršku prema njima.
Takođe, turska meka moć o kojoj sam govorio na Balkanu nailazi na umereniju tradiciju islama. Ima prigovora da Turska pokušava da politizuje muslimane na Balkanu. Tamo se mora oprezno prići. Jasno da do sada turski napori nisu preterano urodili plodom. Recimo u Iraku vidimo drugačije rezultate – Turska je prvi izvoznik u irački Kurdistan. U subsaharskoj Africi brojke pokazuju značajan rast izvoza. Azerbejdžan je pouzdan partner iz očitih razloga, ali nismo načinili prodor na Balkanu. Možda i zato jer je Balkan siromašan i potrebno je mnogo investicija pre nego što se ubere profit.
Poslednje pitanje, ali verovatno najvažnije iz perspektive Srbije. Intenzivno se govorilo o gasovodu Južni tok koji je stopirala EU. Sada je reč o ruskom gasovodu kroz Tursku. Da li je realno da taj projekat dobaci do Srbije i dalje ka jezgru EU?
Tehnički je moguće. Jasno je da Rusi grade prve krake koji će udovoljavati potrebama turskog tržišta. Ali da li strateški ili politički posmatrano EU želi da kupuje više ruskog gasa? Na to je teško odgovoriti, ali ako želite da špekulišem, rekao bih da ne želi jer time postaju zatočenici Gazproma. Nisam siguran da će briselska birokratija dozvoliti evropski krak tog gasovoda. Naravno, oni to ne mogu zaustaviti – Rusi će dovesti gasovod do grčke granice, a onda će tržište odlučiti o kupovini gasa.
Iz turske perspektive bi, mislim, bolje bilo povećati kapacitet Prekoanatolijskog gasovoda (TANAP) i dogovoriti se sa iračkim Kurdima o izgradnji još jednog gasovoda kapaciteta barem 10 do 15 milijardi kubnih metara godišnje i ponuditi Evropi taj alternativni izvor. No s obzirom na tursko vehementno suprotstavljanje referendumu o nezavisnosti iračkog Kurdistana od tog dela projekta izgleda nema ništa.
*Doktor Atila Ješilada, 1961, je istanbulski ekonomista i jedan od vodećih ekonomskih i političkih komentatora u Turskoj. Suosnivač je portala Istanbul Analytics i saradnik njujorške konsultantske kuće Global Source Partners. Predavao je na više američkih univerziteta.