U Srbiji moguća samo „preletačka revolucija“
1. jul 2019.
DW: U vašim knjigama i komentarima analizirate ključna društvena i politička pitanja u Srbiji, regionu i svetu. U poslednjem tekstu osvrnuli ste se na slabljenje protesta u Srbiji i ocenili da Savez za Srbiju (SZS) ne samo da nije prava opozicija, nego i da postoji „nacionalistički pakt“, SNS-a i SZS-a da se sa scene zbriše građanski i levičarski faktor. Šta očekujete kao ishod - nestanak takvih struja ili njihovo eventualno konsolidovanje?
Boris Varga: Teško je predvideti ishod, jer on ne zavisi samo od unutrašnje političke dinamike u Srbiji, već i od međunarodnih okolnosti. Trenutno je nacionalizam unutrašnja dominantna ideologija i deluje kao da će tako biti još neko vreme. Videćemo koliko će biti žilavi solidarni pokreti, poput Inicijative Ne davimo Beograd, i zelenih, antifašističkih i organizacija za zaštitu javnog prostora. Nacionalizam se u Srbiji hrani frustracijama izgubljenih ratova 90-tih i konačno izgubljenog Kosova 2000-tih godina, a njegovo pravo lice su decenije lošeg kvaliteta života naroda. Zato situacija može da dobije obrt u neočekivanom smeru i sa novim imenima. To može biti u levo, ali i u radikalno desno, jer populistička desnica odavno rabi levičarske ideje. To je fenomen karakterističan i za Srbiju, i za Evropu. U svojoj knjizi „Populizam, direktna demokratija i tiranija većine" napisao sam da je nacionalizam dominantna i donekle tradicionalna ideologija u Jugoistočnoj posebno, Srednjoj Evropi. Problem desnog populizma u Srednjoj Evropi pa i u Srbiji, je dublje prirode i vuče posledice iz poraza socijalističkih ideja od Hladnog rata.
U tekstu ste podsetili na izjavu glumca Branislava Trifunovića da će se na proteste vratiti ako se predstavnici opozicije povuku i ako građani formiraju novi organizacioni odbor. Neki analitičari, iako svesni slabosti SZS-a, smatraju da takve ideje jednostavno nisu realne. Ko je od njih bliži istini?
Slažem se da takve ideje nisu realne, jer je SZS od uskršnjih praznika uzurpirao građanske proteste. Iako su ih pokrenule političke stranke, dominirao je građanski faktor i Trifunović je bio neka vrsta njegovog lica. Međutim, protest "Jedan od pet miliona” samo je jedna od faza protestnog talasa. Treba imati na umu da se on pojavio sa dolaskom SNS-a na vlast 2012. Imali smo proteste "Ne davimo Beograd”, pa protest zbog rušenja u Savamali, u Novom Sadu je bio protest "Podrži RTV” kada je novinarska struka uspela da se mobilizuje zbog promena na RTV Vojvodina, pa protest Protiv diktature. Ovo je, dakle, 4. faza protestnog talasa. Postoji ogromno nezadovoljstvo građana vlastima, ali i opozicijom i lako je moguće da se u novoj fazi pojave i novi akteri. Nadajmo se da neće biti iz redova populističkih i narodu prijemčivih pokreta, poput Dveri.
Naveli ste da je u Srbiji potrebna nova opoziciona politička stranka ili pokret, u okviru koje bi bili i levičari, kao kontrapunkt jakoj desnici. U kojim levičarskim pokretima prepoznajete jezgro koje ima snage da u relativno bliskoj budućnosti značajnije utiče na politička i društvena zbivanja u Srbiji?
Napisao sam da je Srbiji potrebna nova politička sila koja će okupiti snage od tvrde levice, pa sve do konzervativnih evropejaca. Mislio sam pre svega na Demokratsku stranku (DS) kao jedinu koja u Srbiji ima realne kapacitete da postane jedno takvo, kako kažete, jezgro. Ona se deklariše kao socijaldemokratska. Ali od 90-tih, DS ne samo da koketira sa desnicom, već je sada u SZS-u u koaliciji sa tvrdim desničarskim pokretima kao što su Dveri, i sa rusofilima koji gledaju Rusiju i Evroazijsku ekonomsku uniju kao alternativu EU. Za transformaciju DS-a, koja bi okupila ili usisala levičarske, građanske stranke i neformalne grupe, potrebna je unutrašnja konsolidacija, transformacija, i volja, vizija i upornost. Mislim da toga trenutno nema. Potreban je i impuls spolja, iz Evrope, a socijademokratske opcije su u krizi u jakim državama EU, kao što su Francuska i Nemačka.
Samit Srbije i Kosova u Parizu je odložen, pregovori o normalizaciji odnosa su u blokadi. Pisac Filip David izjavio je da je, iako to svi u Srbiji znaju, još uvek bogohulno reći da Kosovo nije Srbija. Koliko se još može odlagati sporazum Beograda i Prištine ?
Mislim da Vučić bez obzira na to šta je Zapadu obećao, nije spreman da potpiše sveobuhvatni sporazum koji predviđa priznavanje nezavisnosti Kosova. Vučić je od Miloševića dobro naučio lekciju - ne zamerati se Zapadu i istovremeno se grliti sa Rusijom. Komplikacija situacije oko Kosova, sve tenzije i bezbednosni izazovi odlažu pregovore sa Prištinom. To odgovora Vučicu da bi ostao što duže na vlasti. Sada je pitanje da li Zapad ima mogućnosti da pritisne Beograd da prizna Kosovo. To je jedina opcija koja je ostala, posle neformalnih ideja da Srbija prizna Kosovo u zamenu za članstvo u EU, i nakon što je ideja o korekciji granica propala. Mislim da Zapad nema ni politički ni vojno mogućnost da interveniše, za to sada nema međunarodnih okolnosti, posebno povratkom Rusije na evropsku i svetsku političku scenu i jačanjem faktora Kine. Sve to ide u korist Vučiću, jer se time eventualni pritisak na Srbiju ublažava.
U knjizi koju ste pomenuli konstatujete da je BiH najzapadnija zemlja sa konstitucionalnom muslimanskom većinom Imajući u vidu rasprostranjeni strah od islama, i unutarnje probleme BiH, kako vidite put te zemlje prema EU ? I kako vam deluje teza da bi BiH trebalo pružiti jaču podršku za ulazak u EU ?
Bosna nije samo balkansko, nego i evropsko pitanje. Mislim da je to paradigma suživota triju civiluzacija i zato bi svaka kriza bila izazov za EU i za države Zapadne Evrope koje imaju svoje muslimanske zajednice. Sa druge strane, dejtonska Bosna je simbol američke moći na Balkanu i Vašington će tu državu principijelno braniti. Govoriti o Bosni kao o opasnosti zbog islamskog faktora je šovinistička, pretežno ruska i srpska propaganda i nema veze sa realnošću. Bosna je verovatno najviše sekularizovana država sa muslimanskom većinom u mediteranskom pojasu. Mislim da bi BiH trebalo da što pre uđe u NATO da spreči guranje velikosrpskih ideja koje plasira Dodik, a koje su podržane iz Srbije. A propos teze koju ste pomenuli, apolutno se slažem sa njom. BiH treba da rešava unutarnje probleme, ali ne bez impulsa iz EU. Zbog krize proširenja i redefinisanja identiteta EU, Zapad je kao substituciju regionu ponudio ulazak u NATO.Videli smo u slučaju Crne Gore i Makedonije da se to aktivno primenjuje. Mislim da se sada radi na tome da BiH što pre postane članica NATO. Ako to ne uspe (zbog uplitanja Rusije i Srbije), imaćemo na Zapadnom Balkanu 2 grupe država - jadranski NATO pojas, a drugi bi činile Srbija i BIH. To je rizično za BIH jer ako ostane izvan EU i NATO, može postati žrtva velikosrpskih ideja.
U tekstovima se neretko osvrćete na pitanje ratnih zločina i na odnos vlasti u Srbiji prema presudama medjunarodnih sudova. Na konačnu presudu Radovanu Karadžiću nisu reagavoli predstavnici najviših vlasti u Srbiji. Nedavno je Viši sud u Beogradu za zločin u Lovasu optuženima izrekao kazne od 4 do 8 godina. Približava se 11. juli, a vlasti ponavljaju da u Srebrenici nije počinjen genocid. Da li oni ne smeju ili neće da zauzmu adekvatan stav u odnosu na ratne zločine ?
Srbija u civilizacijskom smislu ne može da krene napred dok ne raskrsti sa prošlošću i zločinama 90- tih godina, pre svega sa genocidom u BiH. Region ne može doći do pomirenja dok se ne suoči sa ratnim zločinima, posebno Srbija i Hrvatska. Hrvatska se, iako je članica EU, prema susedima ne odnosi tako što daje pozitivan impuls demokratizaciji i širenju zajedničkih regionalnih ideja. Države EU su opravdano oprezne - ako se Srbija i BiH integrišu u EU i unesu otvorena pitanja u nju, ima stavova da će šovinisti nastaviti svoje aktivnosti tamo gde su stali 90-tih i da će Brisel imati ograničene mehanizme delovanja u sprečavanju tih problema. Mislim da Srbija treba da prizna ne samo genocid u Srebrenici, već i politiku genocida kola je bila sprovođena u BiH - od Prijedora do Srebrenice. Genocid u BiH je potisnuta tema koja je katalizator srpskog nacionalizma i u Srbiji i u RS. Zato mislim da vlasti ni u Srbiji ni u RS neće priznati zločine i genocide, neće se ozbiljno baviti ratnim zločinima jer to ne odgovara njihovim partijskim ideologijama, biračima, njihovom populističkom pristupu vođenja politike i države. Zato će Srbija u tom smislu gledati da radi samo ono što mora, pod pritiskom spolja.
Teza nekih analitičara je da je nezadovljstvo aktuelnim vlastima u Srbiji ogromno i da će do smene vlasti teško doći mirnim putem. Neki naglašavaju da Vučić i dalje ima apsolutnu podršku i da do značajnijih promena neće doći u skorije vreme. Šta bi se moglo očekivati u Srbiji sledeće godine ?
Opozicija okupljena oko SZS nije bolja od vlasti u moralno-političkom smislu, a ima i balast prošlosti. Zato ne samo da je Vučić trenutno najpovoljniji Zapadu, već on ni pred svojim biračima nije iscrpeo populističku nacionalističku priču, koja je kombinovana sa iskrivljenom i spinovanom privrednom statistikom. Vučić će imati opciju, i ako njegova stranka oslabi. Uverenje da su protesti dovoljni da se kaže - Vučiću, idi - je nerealno. On može da opoziciji ponudi mesto u vlasti i da podeli stranke. Istraživanja pokazuju da još uvek ima veliku popularnost, tako da ga ni opozicija niti građanski protesti za sad ne ugrožavaju. Ideološka nedoslednost partija u Srbiji, vodi ka uspostavljanju preletačkog društveno-političkog modela kod koga je nebitno koja je stranka na vlasti. Revolucije se ne prave vikend šetnjom protestima, i ako ih podržava više hiljada ljudi. Čak i da se Srbiji desi revolucija, bila bi to preletačka revolucija kao što je bila promena vlasti i 5. oktobra i 2012. Svejedno je da li se ta revolucija odigrala nenasilno ili dugim cevima, kako se to sada popularno kaže u javnosti.
Boris Varga je novinar, publicista i analitičar. Magistrirao je međunarodno novinarstvo u Ukrajini i doktorirao na savremenim političkim sistemima na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Napisao je sedam knjiga, međju kojima su Srbija na putu ka EU i Rusija, Izborne revolucije u bivšim socijalističkim zemljama, Evropa posle Majdana.