Ukrajina: Priča jevrejskih izbeglica u Černovcima

Viktorija Maksimovič je skuvala čaj i stavila kolače na sto. Dok ona i suprug, Oleg Krasni, pričaju o ratu ne želite ni da pipnete ništa slatko. Reči koje se često pojavljuju u priči su: bombe, razaranje, teror. Sede u kuhinji malog stana u kojem su smešteni. U ćošku je generator koji radi na benzin. Trenutno ne mora da radi jer ima struje.

Ovaj Jevrejsko-ukrajinski par dolazi iz Harkova u severoistočnoj Ukrajini, drugog po veličini grada u zemlji. Kao i miloni Ukrajinaca, u ratu su izgubili skoro sve - posao, gotovo celu imovinu, svakodnevicu, dotadašnji život. Srećom, do sada nisu izgubili članove uže porodice i voljene ljude. U proleće 2022. sa svojim 15-godišnjim sinom, ostali blokirani u Černovcima u zapadnoj Ukrajini, gradu koji je bio poznat kao Jesrusalim istoka.

Pričaju o svom prethodnom životu, o danima rata u Harkovu, o svom bežanju. To je ratna tragedija kao u slučaju miliona drugih u Ukrajini. Međutim ta priča je i posebna - jer je reč o Jevrejskom narodu, u čijim ušima ruska propaganda o "fašističkoj Ukrajini" i "denacifikaciji" zvuči posebno apsurdno i cinično.

Bezbrižan život do 24. februara 2022.

Viktorija Maksimovič (37) i suprug Oleg Krasni (45) rođeni su u Harkovu, a Krasni je nekoliko godina živeo u Izraelu. Viktorija je diplomirala ekonomiju, Oleg je zlatar, oboje su pobožni, neortodoksni Jevreji.

Osećaju se kao Ukrajinci, znaju ukrajinski, ali im je materinji jezik ruski, kao i većini ljudi u Harkovu. Pre rata živeli su u četvrti srednje klase na severu grada i zajedno su vodili kafić s nekoliko zaposlenih. Bezbrižan život.

pročitajte još:Rat u Ukrajini

U rano jutro 24. februara 2022. probudile su ih granate i bombe. "Bilo je strašno. Eksplozije su bile blizu naše zgrade, nekoliko stotina metara dalje", kaže Viktorija. Oleg kaže da nikada nisu mislili da je moguće da će Rusija napasti Ukrajinu.

Prvo u stan kod brata

Na brzinu su spakovali nekoliko stvari i odvezli se u centar Harkova, u stan Viktorijinog brata. Verovali su da su tu zaštićeniji nego u severnom predgrađu. Nekoliko dana kasnije uništena je zgrada u kojoj se nalazio njihov kafić. Zgrada u kojoj su živeli je oštećena, ali stoji i danas.

„Na Harkov je sve bačeno, sve vrste raketa, granata i projektila, sve osim atomskih bombi. Verovatno su to učinili jer je Harkov patriotski grad i nije hteo da se preda", kaže Viktorija.

Ovaj par priča o noćima u stanicama podzemne železnice, o višesatnom čekanju u redu za namirnice, o eksplozijama koje ih u nekom trenutku više nisu plašile jer naučili da procene ​​opasnost i udaljenost. Iz njihovih glasova oseti se neverica da se sve to uopšte dogodilo.

Bekstvo na zapad, u Černovce

Nakon tri sedmice rata odlučili su da pobegnu. Dan i po vožnje autom i stigli su do Černovaca. Obratili su se tamošnjoj jevrejskoj zajednici Aviv. koja je unajmila ceo hotel kako bi pomogla Jevrejskim izbeglicama iz drugih delova zemlje. U početku su Viktorija, Oleg i njihov sin tu živeli, a kasnije su, srećom, uspeli da iznajme dvosoban stan u kojem sada žive.

Černovci, 40 kilometara od rumunske granice, danas ima 260.000 stanovnika. Nekada bio glavni grad Bukovine u Habsburškom Carstvu, a u poslednjim danima Sovjetskog Saveza tamo je živelo mnogo hiljada Jevreja. Niko ne zna koliko je danas, ali pre rata verovatno ih je bilo još svega nekoliko stotina. Paradoksalno, rat je sada doveo do male renesanse Jevrejskog života u ovom gradu.

Jevrejska zajednica

„Negde pre dvedesetak godina bilo je još 2000 Jevreja koji su bili aktivni vernici", kaže Lev Klejman, čelnik zajednice Aviv, koja je samo jedna od nekoliko Jevrejskih zajednica u gradu. "Mnogi su kasnije otišli. Moguće je da sada opet ima 2000 Jevreja, jer imamo puno izbeglica iz Kijeva, Harkova i Odese. Trenutno u našoj zajednici ima oko 200 članova, gotovo dvostruko više nego pre rata", kaže Klejman.

Većina ljudi voli Černovce jer je to miran, lep grad koji nije prevelik, kaže Klejman. Osim toga, kako kaže, činjenica da mnogi pripadnici različitih etničkih grupa tradicionalno žive u Černovcima znači da se govori više ruski nego drugde u zapadnoj Ukrajini. "Zato se Jevreji iz istočne i južne Ukrajine koji govore ruski ovde osjećaju kao kod kuće", kaže Klejman.

Klejman, 37-godišnjak, rodom iz Černovaca, je marketinški stručnjak, ljubazan, otvoren čovek. Svoju budućnost i budućnost svoje porodice vidi u Černovcima. Grad je, kaže Klejman, do sada imao sreće jer je bio pošteđen bombaških napada - verovatno zato što nema vojne ili druge važne infrastrukture, a verovatno i zbog blizine Rumunije, a time i NATO.

Klejman takođe naglašava i kako između različitih Jevrejskih zajednica u gradu nema sporova – pomažu, kaže, jedni drugima, posebno kada se brinu o izbeglicama.

Na pitanje o ukrajinskim nacistima, Klejman samo odmahuje glavom.

„Ono što se u Rusiji govori o nacističkoj vladavini u Ukrajini potpuno je apsurdno”, kaže. "Imamo Jevrejskog predsednika Zelenskog, dobro, on ne ide u sinagogu, ali ipak. A ovde u Černovcima možete bez ikakvih problema na ulicama nositi jevrejsku kapicu. Niko vas ne gleda zbog toga. Kako možete govoriti o fašizmu?!"

Kada počne razgovor o budućnosti Jevrejske zajednice, Klejman pravi dugu pauzu, a onda citira izreku: „Ako hoćeš da nasmeješ Boga, reci mu nešto o svojim planovima." Trenutno se, kaže, u Ukrajini uopšte ne može ništa planirati duže od sedmicu-dve. „O tome šta će biti sutra, mislićemo sutra", kaže Klejman kroz smeh.

Novi život i nezivesna budućnost

Viktorija Maksimovič i Oleg Krasni takođe ne znaju kako će se stvari dalje odvijati. Nemaju posao, žive od svoje ušteđevine. U leto 2022. Viktorija je nekoliko meseci volonterski radila u Rumuniji, pomažući izbeglicama iz Ukrajine. Puno vremena provode u Jevrejskoj zajednici: za Šabat, za praznike, zajedno kuvaju, muziciraju ili razgovaraju o Jevrejskoj veri.

„Zajednica i njeni članovi naša su nova porodica", kažu Viktorija i Oleg. "Oni su kao rođaci koje nismo videli jako, jako dugo, ali koji nas sada primaju. To je takođe velika psihološka pomoć".

Kolač je i dalje na stolu. Viktorija i Oleg ne deluju ogorčeno, ali samo se ponekad tužno nasmeše. U nekom trenutku Viktorija kaže:

„Ovaj rat nas podseća i na to da od danas do sutra možeš izgubiti sve. Kako se malo isplati juriti za materijalnim stvarima, koliko su važni porodica, prijatelji i život. Najgore je: Rusija je uništila našu prošlost. Ni budućnost nemamo. Budućnost za je nas današnji dan."

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.