Ukrajinci s okupiranih područja: „Tamo više nemam nikoga“

Sedamdesetogodišnja Ljubov prva kreće ka belorusko-ukrajinskoj granici. Vuče prtljag krivudavom putanjom između protivtenkovskih barijera i tako stiže do kućice volontera koji tu pomažu. Unutra je toplo. Ljubov prvo vadi crveni karmin iz tašne i šminka se.

Došla je iz jednog sela u blizini Marijupolja koji je pod ruskom kontrolom. Njeni sinovi i unuci žive u Odesi. Pre ruske invazije, posećivala je decu nekoliko puta godišnje. „Sela bih u autobus i bila tamo sledećeg jutra“, kaže Ljubov. Ali, nakon što je ruska vojska zauzela delove istočne i južne Ukrajine, porodica je odvojena linijom fronta. Otada se do Odese mora zaobilaznim putem preko Rusije i Belorusije. A nazad preko zemalja Evropske unije.

Osim toga, zatvoreni su i svi kontrolni punktovi za Krim koji je Rusija anektirala, svi prelazi za samoproglašene „Narodne Republike Donjeck i Lugansk“, kao i prelazi za Rusiju i Belorusiju. Ukrajinsko-beloruski prelaz između Makranjija i Domanove sada je jedini način da Ukrajinci s teritorija pod ruskom okupacijom uđu na teritoriju koju kontroliše Kijev. Tamo su uglavnom ljudi koji nemaju ni pasoš, ni novac za ulazak u EU.

„Mislila sam da će ovo brzo da se završi“

Ljubov sada prvi put napušta okupirane teritorije. „Mislila sam da će ovo brzo da se završi. Ali nije.“ Nedostaju joj deca i unuci. Nije ih videla tri godine. Osim toga, ona više ne može sama da pripremi ogrev za zimu. „Tamo više nemam nikoga“, kaže.

Dvodnevno putovanje autobusom preko Rusije i Belorusije do Ukrajine, i to uz noćenje, košta 300 evra. A poslednja dva kilometra moraju da se pređu peške. „Hvala Bogu, naši graničari su utovarili moj kofer na kolica“, kaže Ljubov.

Na kontrolnom punktu je proveravaju ukrajinski carinici. Ona im otvoreno kaže da ima i ruski pasoš. Jedino je tako mogla da dobija penziju. „Dobijam 16.000 rubalja (oko 160 evra), a ugalj za grejanje košta 40.000 rubalja. Tri meseca sam morala da gladujem i štedim i na ogrevu i na struji“, žali se.

„Izbačena iz sopstvene kuće“

Irina čeka na kontrolnom punktu da pokupi svoju 83-godišnju svekrvu koja stiže iz Luganska. „Izbačena je iz sopstvene kuće“, kaže Irina ogorčeno. A pokušala je to da spreči tako što je pozvala rusku vojsku. „Čovek koji se predstavio kao pukovnik Aleksej rekao mi je samo da je moja svekrva morala da preda ključeve.“

Irina je zabrinuta da svoju svekrvu. Kaže da joj se zdravstveno stanje pogoršalo zbog stresa. Kada penzionerka konačno stigne do kontrolnog punkta, ne može da pronađe pasoš u džepovima i počinje da paniči. Snaha i volonteri pokušavaju da je smire. Na kraju pronalazi dokument. Za staricu je ovaj kontrolni punkt najbrži i najjeftiniji put do teritorije pod kontrolom Kijeva. Mnogi tu dolaze jer im je dozvoljen prolaz i bez papira.

„Zašto ne želite da ostanete u Rusiji?“

Nakon prelaska granice, putovanje se nastavlja – obično stotinama kilometara na istok ili jug, tamo gde žive članovi porodice i prijatelji. Dvadesettrogodišnja Alina, koja je napustila Marijupolj, želi da ide u Odesu. Preselila se tamo pre početka ruske invazije, a ovog leta je, prvi put posle tri godine, posetila roditelje u Marijupolju. Na pitanje kako oni tamo žive, Alina kratko kaže: „Preživljavaju.“ Njena majka radi u frizerskom salonu, a otac je građevinski radnik. Tamo, kaže „i nema drugih poslova“.

Da bi stigla do Marijupolja, Alina je prošla kroz Ukrajinu, Poljsku, Belorusiju i Rusiju. Petodnevno putovanje koštalo ju je oko 700 evra. Mogla je bez problema da uđe u Rusiju i na okupirane teritorije jer tamo ima prijavu boravka. „Marijupolj koji sam znala više ne postoji“, kaže Alina o svom rodnom gradu. Odmahujući glavom, priseća se kako ju je ruski graničar upitao: „Zašto ne želite da ostanete u Rusiji?“ Moskva je anektirala te teritorije u septembru 2022.

„Tamo se mnogi nadaju Ukrajini“

Svi koji pređu preko ovog kontrolnog punkta dobijaju potvrdu o ulasku u Ukrajinu. Pored toga, volonteri im daju i jednokratnu sumu novca koju obezbeđuje Norveški savet za izbeglice, kao i početni paket ukrajinskog operatera mobilne telefonije. Ljudi obično odmah zovu svoje rođake. „Već sam u Ukrajini“, kroz suze kaže svojoj supruzi preko telefona penzioner Oleksandar. Njegova žena je stigla u Kijev nekoliko dana ranije.

Par je napustio grad Alčevsk u takozvanoj „Luganskoj Narodnoj Republici“. Na granici sa Estonijom Oleksandra nisu pustili jer nije imao ukrajinski pasoš. Zato je krenuo preko Belorusije. Na pitanje da li želi da se vrati u Alčevsk, on odgovara: „Svi iz moje porodice su otišli. Ranije bismo tokom zime potrošili po 50 tegli kiselih krastavaca, a sada pune tegle leže u podrumu.“

Ljudi se okupljaju kod autobusa koji ih vozi u Kovel, najbliži grad. Oleksandar priča o svojim mačkama, morao je da ih ostavi kod komšija. „Neki misle da smo izdajnici, ali niko ne može da nam pogleda u dušu“, kaže dok utovara kofere u autobus. I tvrdi: „Uveravam vas da se tamo mnogi nadaju Ukrajini.“

„Možda više nemam kuću“

Najmanju torbu ima 59-godišnji Volodimir. Došao je pravo iz bolnice u Skadovsku u Hersonskoj oblasti. Potiče iz sela u blizini grada Oleški, a pre nekoliko meseci je hospitalizovan nakon što je dron eksplodirao u njegovom dvorištu. „Letelo mi je oko glave sa svih strana!“

Volodimir želi da nastavi lečenje u Hersonu. Povređena mu je kičma i slomljena rebra. Tamo ga čeka i porodica: ćerka, troje unučadi i dve sestre. Nekada ih je često posećivao, put do tamo trajao je samo sat vremena. „Sad sam već drugu nedelju na putu“, uzdiše.

„Rusi kažu da su došli da nas oslobode“, kaže Volodimir. „Nekad smo dobro živeli i imali posla. Dron mi je uništio kuhinju. Ne znam kako to tamo sada izgleda. Možda više nemam ni kuću.“

„Nismo mi krivi“

Danas za Kovel kreću četiri autobusa sa 44 putnika. Tamo dolaze u prihvatni centar protestantske crkve. Dobijaju hranu, a pomažu im i u kupovini karata za voz ili autobus. Ako nastavljaju putuju tek sledećeg dana, tamo mogu i da prenoće.

Sedamdesetogodišnja Ljubov tu se odmara pre puta za Odesu. Namerava da se na proleće vrati u svoje selo kod Marijupolja. Problem je u tome što se preko kontrolnog punkta Makranji-Domanovo može samo ući u Ukrajinu, ali ne i izaći. Ljubov će zato morati da se vrati kroz zemlje EU. To čini putovanje čini još dužim i još skupljim.

Žena se plaši da bi, ako ostane u Odesi, mogla da izgubi kuću. Ruske okupacione vlasti oduzimaju kuće i stanove u kojima niko ne živi i koji nisu preregistrovani u skladu s ruskim propisima. To je jedan od razloga zašto se Ukrajinci vraćaju na okupirane teritorije. „Ne možete da nas krivite što smo ostali“, kaže Ljubov. Ne želi da razmišlja o tome da možda neće moći da se vrati. „Ne želim da mi oduzmu kuću, moje stvari, fotografije. Ne želim da neko kopa po njoj.“

*ovaj članak je najpre objavljen na ruskom, a preuzet je s nemačkog jezika