Uniformisane ubice
11. avgust 2018.
„To nije loše pravosuđe. To nije deficitarno pravosuđe. To uopšte nije pravosuđe. […] Balkan i Južna Amerika bi odlučno odbacili poređenje sa ovakvom Nemačkom.“
Tako je 1921. zapisao nemački publicista i levi demokrata Kurt Tuholski. Iz toga možemo zaključiti dve stvari. Nemačka i njeno pravosuđe su posle političkih ubistava i traljavih procesa u kojima su sudije navijale za ubice, a žrtve bili nemački liberalni, levi i mirotvorni političari, bila u lošem stanju. To loše stanje posle Prvog svetskog rata zvalo se Vajmarska republika. Hipertrofijom militarizma i nasilja izrodilo je nacizam.
Druga stvar, Balkan je uz latinoameričke zemlje 1921. u nemačkom javnom prostoru bio metafora bezakonja.
Tuholski na Balkanu
Hajde da se zapitamo koliko je ubica, masovnih ubica i drugih ratnih bitangi osudilo pravosuđe postjugoslovenskih demokratura. Ne koliko ih je pod pritiskom izručeno u Hag. Nego koliko je svako „svojih“ priveo sopstvenom zakonu?
Malo. Neki skoro ni jednog. To bi značilo da naše sudije inspirisane našim političarima i našim narodnim osećanjem za pravdu navijaju za naše ubice. A Tuholski upravo opominje da bi to moglo dovesti do moralne atrofije demokratije. Danas se to zove tiha fašizacija.
Tuholski je u Prvom svetskom ratu bio mobilisan kao tek doktorirani pravnik pa je morao na Istok u rovove. Brzo je shvatio je da je militarizam rak-rana nemačkog društva. Da je u posleratnom razdoblju duh sirovih oficira počeo da davi mladu demokratiju. U takvom kontekstu Tuholski avgusta 1931. u časopisu Svetska bina objavljuje članak „Nadzirano ratište“. U njemu beleži čuvenu rečenicu „Vojnici su ubice.“
Slede sudski procesi, na kojima se nije moglo dokazati da je Tuholski uvredio celokupni nemački vojni stalež. Uskoro su sve takve polemike završene dolaskom nacista na vlast. Tuholski je umro 1935. u švedskom egzilu. Međutim, njegova rečenica je decenijama izazivala kontroverzne rasprave. Postojali su i pacifisti koji su smatrali da su generali ubice, a vojnici tek oruđe.
Ovakvo duhovno nasleđe nije se svidelo mnogima ni u Zapadnoj Nemačkoj ni u docnije ujedinjenoj Nemačkoj. Političari koji su u citiranju Tuholskog videli uvredu nove, demokratski legitimisane nemačke armije, izgubili su sve procese, pa i one pred nemačkim Ustavnim sudom jer uvređenost nije kriterijum za suspendovanje prava na principijelni pacifizam.
Pobunjena savest
Ovde se vraćamo na Balkan. Bolje rečeno u Jugoslaviju osamdesetih. Jugoslovensko zakonodavstvo nije poznavalo „prigovor savesti“ kao razlog za nesluženje vojnog roka. Pacifisti ili vegetarijanci, adventisti ili ideološki protivnici Jugoslovenske narodne armije, nisu imali pravo da kažu „ne“.
I ja sam dospeo u zagrebačku kasarnu Borongaj sa osamnaest godina, posle mature. Vlasti su se dosetile da studiranje predugo odlaže služenje vojnog roka i smanjuje sklonost ljudi da se izlože vojnom drilu. Zato su smislili prost plan – idi prvo u vojsku pa studiraj.
Borongajska godina je od mene napravila ubeđenog antimilitaristu. Zaglupljujuća mašina za standardizovanje topovskog mesa do te mere mi se zgadila da sam po izlasku preko crte kapije kleknuo i poljubio beton.
Nisam nikada učestvovao u idealizovanju vojnog roka u drugarskim pričama koje naknadno ulepšavaju idiotsku stvarnost. Ne vidim ničega lepog u deljenju sobe sa dvadesetak mladića koji su najčešće imali višak hormona, a manjak mozga, loš muzički ukus, koji kod kuće nisu naučili da kontrolišu svoje stomačne probleme ili da redovno peru čarape.
Jedno sam ipak naučio za vreme te godine. Stapanje u kolektivno telo u strojevom koraku ili vežbe izdržljivosti oslovljavaju u nama onaj deo koji bi da pusti mozak na pašu i da se prepusti navodno superiornom umu i volji većoj i jačoj od pojedinačne. Vojna hijerarhija sa svojim ritualima, disciplina koja ne propituje smisao naređenja, čista fizička kondicija i veština upotrebe oružja – mogu ispuniti nečiji život do vrha.
Moj ne. Jer sam vrlo brzo posumnjao u to da se glupava i zaglupljujuća praksa može na bilo koji način zasnivati na nečemu inteligentnom. Naknadno su mi se učinili smešnim patrijarhalni obrasci po kojima sinovi postaju muškarci samo kada odsluže vojsku. To je dovodilo samo do koruptivne prakse da seoske gazde potplate u vojnom odseku nekoga ko će maloumnog sina posle pompeznog ispraćaja zaista poslati u vojsku. On će se po lekarskoj preporuci vratiti posle mesec-dva, ali će otac moći da ga ženi jer je „bio u vojsci“.
Jugopacifisti kao bezazlena sekta
Izbegavanje mobilizacije u vreme Miloševića bilo je doduše masovno. Ni ja nisam želeo da ubijam ili da budem ubijen. Ali taj antiratni refleks nikada nije zahvatio većinu.
Brutalno ratno nasilje, kako ono pretrpljeno tako i ono učinjeno drugima, memorisano je na koban način u identitetima bivših Jugoslovena. Kao što su propagandnim presingom šovinističkih elita krajem osamdesetih i početkom devedesetih aktivirani paćenički narativi iz Drugog svetskog rata. Ratovi devedesetih, kao konačna reinterpretacija prethodnog rata, bili su proizvod loših odluka ciničnih političara. Rezultati su poznati.
Mnogo više brine činjenica da su devedesete proizvele dodatne kolektivne traume oko kojih se okupljaju frustrirani kolektivi. Oni se trude da istaknu pravo na sopstvenu bol, ne želeći da čuju bol drugih. Novi identiteti se okupljaju oko trijumfalističkog odbijanja tuđeg bola. On je drugima pričinjavan u samoodbrani, u ime navodnog opstanka sopstvenog naciona.
Time je tobože legitimisana isključivo sopstvena patnja, dok se patnja neprijatelja nezvanično shvata kao pravedna kazna, a zvanično kao – zlonamerna propaganda. Posleratne elite formirane na ratnoj mržnji ozvaničavaju kulturu pamćenja kao prekidač koji je sposoban da jeftinim propagandnim trikovima u svako doba reaktivira traumu. Čak i u mladim ljudima koji su rođeni posle svih tih događaja, pošto su traumatična mesta ugrađena u njihov identitet.
Sistemska paranoja
Sećam se ovde dijagnoze koju je militaristički zavedenim društvima, a takva su ova koja opisujemo, ispostavio nemački filozof Peter Sloterdijk: „Paranoja koja je postala sistem.“
Vojske postjugoslovenskih zemalja su uglavnom male i kilave. Ali to ne znači da je militarizam poražen. Redukovana su njegova sredstva i uglavljena u vojne saveze i doktrine. Smanjena je realna moć pravljenja pizdarija. Ali ratovi koji se simbolički nikada nisu završili caruju umom dece koja tada nisu bila ni rođena.
To je trijumf bizarnog balkanskog militarizma, kojem su oduzeli sve dalekometne falusoidne simbole moći, a on se i dalje kurči. To je institucionalizovana paranoja.
Ovde dolazim do još jednog ukrštanja Balkana i Tuholskog.
I u Jugoslaviji, i u predjugoslovenskim i u postjugoslovenskim kulturama, antimilitaristička tradicija je oduvek bila na margini. Ipak, posle svega mogu da kažem da su svi ti marginalci bili u pravu. Da je Tuholski u pravu. Vojnici su potencijalne ubice jer u modernim ratovima najmanje ginu vojnici, a najviše civili. Savremeni ratovi su ratovi protiv civilnog stanovništva. Oni koji to nazivaju „kolateralnom štetom“ naprosto lažu.
Pisali su čitave knjige o „moralno ispravnom ubijanju“. O „kulturi ratovanja“. Pročitao sam ih tražeći argumente koji će da me uvere kako grešim. Nisam našao ništa ubedljivo.
Zato nemam nikakvog poštovanja prema ljudima iza kojih je ostao krvav trag. Oni mogu da budu nakićeni ordenjem do guše, da ih proglašavaju nacionalnim veličinama koliko hoće. Priče o slavnim bitkama sa zvučnim imenima jesu velika prevara. To su bolesni narativi oko kojih se okupljaju bolesno agresivne mase. Zvanično učestvovanje u takvim militarističkim ritualima jeste saučesništvo u pripremanju budućih zločina.
Kako mogu biti heroji ljudi koji pobiju nekoliko hiljada zarobljenih muškaraca? Ili oni koji proteraju nekoliko stotina hiljada stanovnika svoje zemlje? Kakvi su to borci za slobodu koji su zarobljenim civilima vadili organe da bi ih prodali na crnom tržištu? Kakvi su to pravednici koji na praznik upadaju u sela i ubijaju sve što se miče? Zar su nacionalni uzori patološki kriminalci koji se iživljavaju nad ženama? Ili nasumično granatiraju gradove?
To su ubice. Zločinci. Ja verujem da je Kurt Tuholski tog avgusta 1931. zapisao univerzalnu istinu koja važi i 87 godina kasnije. Uz dopunu da su generali i političari glavne arhitekte zločina. Ponosan sam na to što nisam ubio nikoga. I na to što sam preživeo, pa mogu ovo da zapišem.
A vi kako hoćete.