Uspešna štednja – očajni građani

Ni sami Portugalci ne znaju tačno kako da procene situaciju. Na jednoj strani su vlada i mnogi ekonomski stručnjaci koji kažu da je najgore – prošlo. Na drugoj – socijalni radnici i predstavnici svih mogućih humanitarnih organizacija, koji smatraju da će se socijalna kriza čak pogoršati.

Vlada stalno govori o prevremenoj otplati dela kredita dobijenih u okviru finansijskog štita i o veoma malim kamatama na izdavanje državnih obveznica. Poziva se i na relativno nisku stopu nezaposlenosti od 14 odsto. Ali, u baratanju brojkama treba biti oprezan, opominje Žoao de Susa iz humanitarne organizacije AMI. On podseća da su statistike o broju nezaposlenih u Portugaliji ulepšane: oni koji se nalaze na, kako kaže, beskorisnim programima prekvalifikacije, ne nalaze se u evidenciji biroa rada. U njoj nema ni građana koji se, u očaju i beznađu, jednostavno nisu ni prijavili kao nezaposleni. Zato portugalski savez sindikata CGTP procenjuje da je realno nezaposleno više od 25 odsto građana; tome treba dodati i čitavu armiju samostalnih privrednika koji zarađuju premalo ili ne zarađuju ništa.

Siromašna zemlja, siromašni građani

Čak i oni koji imaju posao nemaju razloga da se raduju: minimalni dohodak od 430 evra mesečno je izuzetak, a ne pravilo. Pre svega oni koji rade u najjačoj portugalskoj izvoznoj industriji – proizvodnji odeće i obuće – moraju da prežive sa tim iznosom. Zato nije nikakvo čudo što je broj siromašnih, prema poslednjim brojkama Zavoda za statistiku INE, porastao na 19 procenata. Oko dva miliona (od ukupno deset miliona) Portugalaca zarađuje manje od 60 odsto prosečnog ličnog dohotka. To je prava katastrofa ako se zna da je socijalna mreža Portugalije, koja je pre krize bila vrlo razgranata, sada gotovo potpuno uništena.

„Socijalni problemi koje su donele mere štednje još ni izdaleka nisu rešeni“, smatra i profesorka ekonomije Aurora Tešeira sa univerziteta u Portou. Vlada je, doduše, produženjem radnog vremena, te smanjenjem plata i državnih izdataka, uspela da donese prihvatljiv budžet, tako da su privrednici ugledali bar svetlost na kraju tunela. Ali, socijalno slabi slojevi stanovništva su, zbog besprimerne razgradnje socijalne države, dovedeni u posebno tešku situaciju.

Očajanje ili nada?

„Dosegli smo granice naših kapaciteta“, kaže Žoao de Susa. Narodna kuhinja njegove organizacije AMI u Portou, drugom po veličini gradu u Portugaliji, potpuno je preopterećena. Količine pirinča, krompira i konzervi kojima raspolaže više ne mogu da zadovolje potražnju za namirnicama koje se jednom mesečno dele siromašnima. Situacija je ista i u prestonici Lisabonu i drugim gradovima. Drugim rečima: kriza je još uvek u punom jeku.

Portugalija se dugo protezala preko gubera – rashodi su joj bili mnogo veći od prihoda, kaže profesorka Tešeira, i dodaje da se to sada promenilo. Kada bismo dugove stavili u zagradu, budžet bi se čak našao „u plusu“. Dijeta koja je gotovo ubila pacijenta se pokazala kao uspešna. „Ponovo se rađaju nade, najgore je prošlo“, smatra Aurora Tešeira. Doduše, još nema strukturalnih promena: Portugalija bi morala da proizvodi više i brže da bi u državu dospelo više novca – ne sme se koncentrisati samo na uslužne delatnosti poput turizma. Ali, ni profesorka nema odgovor na pitanje: kako to postići sa ovako malim platama?

Siromaštvo ili emigracija

Sve više obrazovanih mladih Portugalaca napušta zemlju – ili zbog malih plata ili zbog toga što uopšte nemaju posao. Od početka krize pa do danas, svake godine je po 100.000 ljudi odlazilo u zemlje kao što su Velika Britanija, Francuska ili Nemačka. Odlazili su pre svega akademski građani, ali i kvalifikovani radnici i medicinsko osoblje.

Vlada još uvek brutalno štedi i zbog toga u portugalskim državnim klinikama i bolnicama nema dovoljno osoblja, a i ono koje tamo radi je slabo plaćeno, žali se Guadalupe Simoes iz sindikata bolničkih radnika: „Razumem to što mladi ljudi posle sticanja diplome na visokoj školi neće da rade na određeno vreme za platu od 700 evra - ako uopšte nađu posao. Zato sve više njih odlazi u inostranstvo“. Ostaju stari i siromašni – a medicinsko staranje o njima je sve slabije – zbog štednje.

Više manevarskog prostora za vladu

A upravo mere štednje su Portugaliji ponovo donele poverenje tržištâ, naglašava profesorka Aurora Tešeira. Zato država može da zajmi novac sa kamatama nešto većim od dva odsto, pa čak i da pre roka otplati deo duga Evropskoj uniji. „To vladi daje više manevarskog prostora“, objašnjava profesorka, „ona stiče veću nezavisnost i u političkom radu“. Prvi znaci kraja politike štednje se već vide: u malom broju slučajeva je povučeno smanjenje plata, a uslediće i druge mere. Naposletku, 2015. je u Portugaliji godina izbora. A građani te zemlje su se već dosta zlopatili.