Večni kiparski konflikt

Ostrvo Kipar je podeljeno od 1974. godine. Od tada grčki i turski Kiprani navodno žele samo jedno: ponovno ujedinjenje podeljene domovine. Ipak obe strane posrnu svaki put kada se posle dugotrajnih pregovora približe rešenju. Upravo to se desilo i u utorak uveče u Mont Pelerinu, na Ženevskom jezeru, gde su, uz posredovanje Ujedinjenih nacija, razgovarale vođe dve strane, Nikos Anastasiades i Mustafa Akinči. Danima su svetu nagoveštavali da je rešenje na vidiku.

Ali od dogovora opet ništa. I pored mnogobrojnih prethodnih razgovora, koji su trajali osamnaest meseci, pregovori su prekinuti bez rešenja. Kamen spoticanja je napušteni gradić Morfu, koji je nekada imao 7.500 stanovnika. Nakon turske invazije nalazi se na području pod turskom kontrolom, a njegovi bivši stanovnici žive na jugu Grčke, kao dobro situirane izbeglice. Iz predloga tursko-kiparskog vođe Akinčija o budućem regulisanju izbegličkog pitanja, grčka strana može da nasluti da vraćanje Morfua nije u planu. To je ponovo bila crvena linija, ćorsokak u pregovorima.

Ekonomski slabi turski Kiprani

Ukoliko je Morfu toliko važan simbol - pita se ostatak sveta, koji ne razume haotičnost kipranske crvene linije – zašto su onda grčki Kiprani 2004. godine na referendumu odbacili takozvani Ananov plan. Naime, njime je, između ostalog, bilo predviđeno vraćanje Morfua. Na izradi plana bili su uključeni mnogi grčko-kiparski političari. Grci su ga odbacili, Turci su bili za njega. Rešenje kiparskog pitanja i tada je bilo odloženo.

Više od četrdeset godina nakon turske invazije, ključno pitanje u kiparskom sporu bi trebalo drugačije postaviti: zašto na Kipru, pored uobičajenih praznih obećanja, nema odlučne političke volje za ponovnim ujedinjenjem? Na to pitanje može samo „podeljeno" da se odgovori: zato što su turski Kiprani slabiji, a grčki jači. Ekonomski slabiji turski sever zavistan je od svog zaštitnika, uvek iznova neuračunljive Turske. Ankara još uvek nema dobar razlog da odustane od dragocenog zaloga u Sredozemnom moru.

Svet zaboravlja puč atinske vojne diktature

Sa druge strane, grčki jug je znatno imućniji i njegovi stanovnici se dobro osećaju u EU i evrozoni. Ni oni nemaju velikog razloga da odustani od tužbi na međunarodnom parketu, i nadalje ostaju da važe za žrtvu turske invazije, od pre više decenija.

Svet zaboravlja da je 1974. godine atinska vojna diktatura u Nikoziji organizovala puč sa ciljem ujedinjenja Grčke i Kipra. Tadašnja demokratska Turska intervenisala je kako bi turske Kiprane zaštitila od napada. Tako je Kipar postao igračka svojih žiranta moći. I od tada je kiparski konflikt trajno stanje.