Donald Tramp je uspeo. Sa predizbornom kampanjom koja se temeljila na ličnim uvredama, aroganciji i neznanju, nije uspeo samo da aktivira najniže instinkte biračke klijentele razočarane politikom, već je sa tom strategijom uspeo i da pobedi na izborima. I više od toga: ne samo što je pobedio, nego je to jasna pobeda, čiju ubedljivost niko nije smatrao mogućom.
Trampov uspeh je trijumf uzbunjivačkog i delimično vulgarnog populizma i šamar za establišment i političku elitu za SAD i njenu predstavnicu Hilari Klinton. Klinton je kao protivnica bila gotovo isto tako neomiljena kao i sam Tramp. Osim toga, ona mu je svojom aferom sa elektronskim pismima stalno davala nove povode za napade. I pored toga, dramatičan uspeh Trampa na izborima ne može da se objasni samo nepopularnošću Klintonove.
Ventil
Trampove pobeda je u mnogo većoj meri izraz dubokog nezadovoljstva, ako ne i mržnje prisutne među mnogim građanima. Mržnje prema statusu kvo, globalizaciji i političkom sistemu u Vašingtonu. U mnogim anketama, Amerikanci su stavili do znanja da su njihov životni standard i izgledi za budućnost lošiji nego u vreme njihovih roditelja. Tramp je bio podesan ventil za davanje političkog oduška nezadovoljstvu tradicionalne bele radničke klase. A Hilari Klinton je bila podesna protivnica. Njena teško izvojevana pobeda na internim izborima Demokrata za kandidata u predsedničkoj trci protiv Bernija Sandersa, dotle nepoznatog socijaliste iz Vermonta, bio je signal upozorenja.
Trampov uspeh je i šamar etabliranim medijima i trustovima mozgova sa svim njihovim stručnjacima i istraživačima javnog mnjenja. Jer, niko od njih nije ozbiljno računao sa pobedom Trampa. I – Trampov uspeh je, naposletku, i šamar u lice tradicionalnim saveznicima SAD koji su najvećim delom navijali za Klintonovu i protiv Trampa. Kremlj će se, oduše, sigurno radovati – Tramp je više puta hvalio Vladimira Putina.
Globalna uloga SAD dovedena u pitanje
Šta tačno znači Trampova pobeda za SAD i svet, to posle njegove iznenađujuće pobede teško može da se predvidi. On nema nikakvo političko iskustvo koje bi moglo da posluži kao merilo za takve procene. Osim toga, on nije podneo nikakav koherentan unutrašnjepolitički i spoljnopolitički koncept a u njegovom štabu, uz poneki izuzetak, nema dovoljno iskusnih ljudi.
Ono što već sada može da se kaže jeste da je Trampova pobeda dovodi u pitanje i status kvo u SAD i dosadašnji svetski poredak i ulogu SAD u njemu. Ali ne zna se šta to tačno znači. Kako će predsedniku Trampu, koji je kao niko drugi huškao različite etničke grupe jednu na drugu, uspeti da ujedini duboko podeljenu zemlju? Hoće li tramp pokušati da svoje izolacionističke i protekcionističke predziborne parole sprovede u delo? Kako Tramp zaista gleda na vodeću ulogu SAD u u transatlantskom odbrambenom savezu NATO, koji je tokom kampanje više puta nazvao suvišnim? Kako će predsednik Tramp postupiti sa trgovinskim sporazumima koje su SAD sklopile sa brojnim državama i o kojima je rekao da treba ponovo pregovarati? Kako će predsednik Tramp da se ponaša prema muslimanima u čitavom svetu, kada je kao kandidat tražio da im se zabrani ulazak u SAD a kako će se ponašati prema Latinoamerikancima koje je tokom kampanje vređao? Hoće li Tramp, kao što je najavio, istupiti iz Pariskog sporazuma o klimi? I, na kraju, kako će predsednik Tramp, koji je sa vreme kampanje još postavljao pitanje zašto SAD ne upotrebe atomsko oružje, kako će on postupati sa nuklearnim aresnalom svoje zemlje? I kakvu će ulogu u svemu tome imati Kongres koji kontrolišu Republikanci?
Ni na jedno od tih pitanja u ovim trenucima još nema odgovora, posebno ne onih umirujućih. Sa Trampovom pobedom, SAD i svet stupaju na nepoznato tlo. Jasno je samo jedno: sa predsednikom Trampom nas čekaju nemirna vremena.