Vučićev trijumf u „kulturi siromaštva“

Napolju vatromet, unutra trubači i Dodik. Sa time je, i sa oko dva miliona glasova u džepu, Aleksandar Vučić kao izabrani predsednik izašao pred novinare. Rekao je kako su uslovi bili „sve samo ne laki“, da je važno što je „pobeda čista kao suza“, dok su ga nadglasavali povici „Pobeda, pobeda!“ Usledio je trijumfalni, ali pomirljiv govor o „nastavku teškog i napornog rada“ i suficitu. Ređali su se onda koridori, vozovi, veće plate, pa je pobednika ispraćao Marš na Drinu, pa je ipak nastavio da govori, zahvaljivao se Putinu i Merkelovoj i nizu drugih.

Izvan Tvitera – Vučić

Mnogo osporavani istraživači javnog mnjenja su bili u pravu – glatka pobeda Vučića. Tamo gde su lutali – kod rasporeda prvih pratilaca – ubedljivo je „pobedio“ Saša Janković, slede Beli Preletačević i sa mršavim procentima Vuk Jeremić, koji je verovatno sinoć bio najviše razočaran čovek u Srbiji. Vojislav Šešelj, Boško Obradović i pogotovo Saša Radulović su daleko slabiji nego što su mislili. Znamo li, nakon ovog ishoda i podatka o slaboj izlaznosti, nešto što nismo znali i pre?

„Vučić ima veliku podršku ali ima i ograničenja. Slabosti su mu kod urbane publike i kod mlađe generacije“, navodi Erik Gordi, profesor Univerzitetskog koledža u Londonu. „Ali najveća slabost mu je što još nije naučio da se ponaša kao državnik nego i dalje kao mladi lav Srpske radikalne stranke. Lideri se ne bave lažnim plakatima, narkomafijama, svađama u fiktivnim avionima i slično, nego traže konsenzus oko ozbiljnih državnih pitanja“, kaže on za DW.

Pa ipak, taj i takav Vučić imponuje većini građana – to se više ne može objasniti samo nalazima prema kojima je zauzeo dve trećine svih dnevnika u predizbornoj kampanji niti samo partijskom armijom koja je poslednjih sedmica na svaku tarabu u Srbiji zalepila broj 6. „Kao da ljudima odistinski deluje da im je bolje nego što zaista jeste“, komentariše za DW sociolog Aleksej Kišjuhas sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Ali to, dodaje, intelektualni i pseudointelektualni krugovi ne mogu da shvate, učaureni u svom mehuru na Tviteru, gde se već sve spremalo za konačni okršaj u drugom krugu.

„Treba pobliže pogledati demografiju, u njoj se krije odgovor“, kaže Kišjuhas i tu ne misli (samo) na staro i neobrazovano stanovništvo. „Više se radi o neodoljivosti autoritarnih tendencija u širokim slojevima društva, na strukturno nepoverenje u demokratiju, na varijante i šeme odnosno na preživljavanje kao modus operandi demografske većine u Srbiji. Na tu nesigurnost i kulturu siromaštva vešto udara Vučić. Uz uspešno predstavljanje sebe kao dominantne figure i fatuma Srbije.“

Opozicija na prekretnici

Vučić će zaista nadalje biti usud Srbije, od prvog juna pa najmanje do sredine 2022. godine – kao predsednik. Kako je i naglasio u pobedničkom govoru, posebne promene u politici ne treba očekivati pa ćemo narednih sedmica verovatno više lupati glavu o tome ko će biti Vučićev Mirko – kao što je Tadić imao Cvetkovića na čelu vlade dok je Milošević imao Marjanovića.

Ali šta će opozicija? Sledeće godine sledi bitka za Beograd u kojoj su šanse za rušenje naprednjaka već daleko realnije nego na nivou Republike. Većina analitičara uverena je da će Vučić opet odigrati na prevremene parlamentarne izbore kako bi svojim likom povukao Beograd kao što je prošle godine povukao Vojvodinu. Na šta će tada ličiti opoziciona scena ako je juče trećina opozicionog kolača otišla bivšem ombudsmanu bez sopstvene stranke, a petina fiktivnom liku – delom jer je zabavan, a delom u znak protesta?

„Opozicionu javnost ne vodi nijedna opoziciona stranka“, kaže Gordi. Saša Janković je sada najjači među slabima i, kako smatra ovaj profesor, može nadalje artikulisati određenu energiju ako prekorači sopstvenu senku – urbanu publiku iz većih gradova i buržoaziju. I možda ako se obrati i difuznoj publici Belog Preletačevića: „Mlađa populacija je uvijena u Belom, ali ne zna zašto. Sve što ujedinjuje pobornike Ljubiše Preletačevića je želja da odbace postojeći sistem. Osim toga ničega nema: nije taj pokret ni levo ni desno ni revolucionarno, nije ništa“, dodaje Gordi.

Sunovrat desno od Vučića

Naši sagovornici su saglasni u oceni da je desnica – ako za ove teorijske potrebe odatle izuzmemo samog Vučića – neslavno propala. Jeremić je razmerno bogatom kampanjom pucao na nacionalne glasove i više puta istakao da je jedini koji može da pobedi Vučića jer ujedinjuje liberalni i konzervativni tabor. Ispostavilo se da je od toga udaljen sedam milja: „Jeremić je samo pokazao da ima harizmu fosne i da je gužva na desnici. Zašto bi ljudi glasali za Tomu Nikolića sa pravom diplomom?“, pita se Kišjuhas.

U oceni je oštar i Gordi, koji u sunovratu desnice vidi pozitivnu stranu ishoda izbora: „Ni stari neofašisti poput Šešelja, ni mladi neofašisti poput Obradovića, ni imitatori neofašista poput Jeremića nisu naišli na simpatiju publike. I neće. Srpsko društvo nije takvo, ma koliko je tako izgledalo za vreme Miloševića. Ali ljudi zaboravljaju da je Milošević tu i tamo glumio socijalistu.“

Ako promislimo do kraja jednu od omiljenih teza – da su ovo zapravo bili izbori za lidera opozicije – onda je takav izabran u liku Saše Jankovića. Podrška njemu je daleko veća od prostog zbira rejtinga stranaka koje su ga podržale. Možda će naredni dani dati odgovor na pitanje šta sa tom podrškom namerava da uradi.