Zašto ekonomija mora stalno da raste?

Kritički pogled na ekonomski rast već je pronašao svoj put i u veliki rečnik nemačkog jezika, Duden. Tamo postoji formulacija „fetišista rasta, predstavnik fetišizma rasta“.

Rasprava tome da li je stalni ekonomski rast nešto dobro i do čega može da dovede svet ako se na njemu insistira, započela je 1972. kada je „Rimski klub“ predstavio izveštaj o „Granicama rasta“.

Globalna katastrofa najkasnije do 2100. godine?

Rimski klub je skup stručnjaka različitih disciplina iz više od 30 zemalja, osnovan 1968. U izveštaju Granice rasta, prvom sveobuhvatnom i naučno utemeljenom istraživanju o budućnosti planete, stručnjaci upozoravaju na probleme s kojima će se suočiti svet usmeren isključivo ka ekonomskom rastu.

Pod vođstvom američkog ekonomiste Denisa Medousa, istraživački tim od 17 ljudi na čuvenom Masačusetskom institutu tehnologije (MIT) sproveo je složene kompjuterske simulacije. Projekcije su jasno pokazale da „nastavak dosadašnjeg načina vođenja ekonomije“ ne bi bio moguć bez velikih kriza.

Prema studiji sačinjenoj pre pola veka, ako čovečanstvo nastavi tako da živi, može se očekivati nagli porast svetske populacije. Zalihe sirovina bi se iscrpele za nekoliko decenija ili bi njihovo vađenje postalo toliko skupo da se više ne bi isplatilo. Dugotrajan industrijski rast tada bi propao, a zagađenje životne sredine dodatno bi ubrzalo kolaps. Katastrofa za globalno društvo postala bi neizbežna najkasnije do 2100.

Uz to, naglašava se u studiji Granice rasta, tehnički napredak ne može zaustaviti takav razvoj – mogao bi produžiti vreme do kolapsa, ali bi samo pomerio granice rasta, ne i ukinuo ih.

Više od 50 godina kasnije, mušterije prodavnice „Bulka“ u Gizingenu, jedne od najstarijih prodavnica organske hrane u Nemačkoj, razmišljaju na sličan način.

Za Georga Rika, osnivača i vlasnika prodavnice, potpuno je jasno: „Večni rast jednostavno nije moguć.“ To je, kaže, sada svima jasno, jer se radi privrednog rasta žrtvuju klima i biodiverzitet.

„Blagostanje počiva na rastu“

Ako o tome pitate ekonomistu Folkera Vilanda na Frankfurtskom univerzitetu „Gete“, naići ćete na negodovanje. Takav stav, kaže on, može se porediti s mišljenjem da „struja dolazi iz utičnice“.

Ideju o odustajanju od privrednog rasta s neodobravanjem posmatraju i preduzetnici poput Andreasa Vidla. On je generalni direktor kompanije „Samson AG“ iz Frankfurta, gde se proizvode industrijski ventili. „Naše blagostanje zasnovano je na rastu iz prošlosti“, tvrdi Vidl. Prema njegovom mišljenju, odricanje od budućeg rasta nije ni zamislivo.

Naprotiv, on se oslanja na rast i ulaže skoro 400 miliona evra u Ofenbah. Tamo će kompanija preseliti sedište firme, jer je stara lokacija u Frankfurtu postala suviše mala. Za takve investicije, kaže Vidl, rast je neophodan.

Stope rasta u stalnom padu

Privredni rast u Nemačkoj se tokom decenija znatno usporio: tokom 1950-ih stopa rasta bila je osam procenata ili više, dok je 1980-ih iznosila oko dva odsto.

U poslednje dve decenije, stopa rasta bila je tek jedan procenat godišnje, dok su 2023. i 2024. zabeleženi čak i blagi padovi ekonomske aktivnosti.

Ta slabost, tvrdi direktor „Samson AG“, može biti opasna. „Velike kompanije investiraju tamo gde već postoji ili se očekuje rast.“ Tako se stvara spiralna dinamika pada koja dodatno ubrzava negativne trendove.

Stagnacija realnih plata opipljiva za sve

Ni ekonomista Viland ne vidi nikakve pozitivne aspekte u opadajućoj ekonomiji. „Ako nema rasta, ne može se ostvariti ni dodatna vrednost za raspodelu“, objašnjava taj bivši član vladinog Saveta ekonomskih stručnjaka, takozvanih pet mudraca.. Posledica su sve oštrije borbe za raspodelu: „Kada država u opadajućoj ekonomiji mora da raspodeljuje gubitke, situacija postaje veoma teška.“

U međunarodnom poređenju Nemačka stoji loše – kada je reč o rastu i naročito o perspektivama rasta. Razlika u odnosu na SAD i druge industrijske zemlje sve je veća.

Ta slabost direktno utiče na životni standard. Tako, na primer, ljudi u Sjedinjenim Državama sebi mogu više da priušte, jer su realne plate porasle od 2018. Nasuprot tome, nemačke realne zarade stagniraju. „Rast omogućava stvaranje blagostanja u širim slojevima društva“, ističe Viland.

Može se i bez štete za klimu

Istovremeno, rast ne bi trebalo da dodatno opterećuje životnu sredinu i klimu. Oslobađanje rasta od emisija štetnih gasova osnovni je cilj „zelenog rasta“. U Nemačkoj se, makar za sada, taj trend kreće u pravom smeru.

Od ponovnog ujedinjenja 1990. nemačka privreda porasla je za skoro 50 procenata, dok su u istom periodu emisije gasova s efektom staklene bašte smanjene za oko jednu trećinu. „Dakle, moguće je“, kaže Viland. „Sa više rasta možemo čak bolje zaštititi klimu.

Međutim, u trenutnoj situaciji u Nemačkoj, veći rast ostaje samo želja, a ne stvarnost. Glavni zadatak nove vlade biće podsticanje rasta. Jer, bez obzira na različite pristupe stranaka, postoji velika saglasnost oko cilja: veći rast je bolji od stagnacije.