Za Alep postoji samo političko rešenje

DW: Zašto međunarodna zajednica ne preduzima ništa u Alepu? Zbog čega nema vojnih rešenja kako bi se spasili civili?

Prof. dr Nele Mac-Lik: Savet bezbednosti UN bi u ovoj situaciji najbolje moga da deluje. Odgovarajuće, obavezujuće mere koje predviđa Sedmo poglavlje Povelje UN, na osnovu kojih može da se okonča situacija koja predstavlja pretnju po međunarodni mir, ne mogu se sprovesti zbog veta jedne od stalnih članica Saveta bezbednosti UN. To je u ovom slučaju Rusija. Ako bi se ipak izvela vojna intervencija, onda bi to bilo kršenje člana 2, tačke 4. Povelje UN. To znači da nemamo obavezujuće mere Saveta bezbednosti jer se Rusija tome opire.

Da li postoji bilo kakva mogućnost staviti se iznad veta?

Formalno ne postoji. To znači da ne mogu biti obavezujuće mere Saveta bezbednosti koje bi bile uperene protiv veta jedne od stalnih članica. Pitanje koje se ovdje postavlja jeste da li je moguća humanitarna intervencija? Da li je moguća vojna intervencija koju nije autorizovao, odnosno odobrio Savet bezbednosti, kao što je to bilo u slučaju Kosova 1999. godine. Ali i dalje je sporno da li je to u skladu s međunarodnim pravom. U slučaju Kosova, tada je rečeno: „Nije bilo legalno, ali je zato bilo legitimno.“ U slučaju Alepa nemamo takvu situaciju, ali s obzirom na to da je to s pozicija međunarodnog prava toliko sporno, nijedna država niti tzv. „koalicija voljnih“ nije mogla da se odluči na takav korak. Ovde postoji samo političko rešenje, ali za takvo rešenje potreban je pristanak Rusije i Sirije. Intervencija spolja u ovom momentu nije moguća.

Nalazimo se u situaciji koja nam je poznata. Nakon užasnih zločina u Ruandi i Srebrenici, rekli smo da tako nešto ne sme više nikada da se ponovi. Ali vidimo da se ponavlja. I dalje imamo veoma ograničene, rekla bih nedovoljne instrumente za delovanje. Nezavisno od toga, nisam sigurna da bi vojno rešenje pomoglo ljudima koji se nalaze u situaciji kakva je u Alepu.

Pomenuli ste političko rešenje. Kako bi ono trebalo da izgleda?

Tako da u Siriji, posebno u dogovoru s Rusijom, dođe do primirja. Ali sve je tako komplikovano i nepregledno da se uopšte ne zna s kim bi sve, pored Rusije i Sirije (Asadove vlade), trebalo sesti za pregovarački sto. Za stolom bi obavezno trebalo da budu i predstavnici Turske i pobunjenika – ma ko to bio. Ali sa „Islamskom državom“ svakako nema pregovora.

Da li je ranije trebalo da dođe do vojne intervencije?

Teško mogu da kažem da li bi to imalo smisla ili bilo dobro rešenje. Verujem da je ranije, svakako protiv volje sirijskog režima, moglo da pomogne da je uvedena „zona zabrane letenja“, kako bi se smanjile patnja stanovništva. No pitanje je da li bi Rusija na to pristala. Sve ostale mere bile su manje uspešne, kao na primer odustajanje od upotrebe hemijskog oružja od strane sirijskog režima. I dalje se polazi od toga da je deo hemijskog oružja zadržan i upotrebljen.

Prošle sedmice, u utorak 13.12., na sednici Saveta bezbednosti došlo je do oštre verbalne razmene mišljenja. Američka ambasadorka pri UN Samanta Pauer optužila je Rusije, Siriju i Iran za „kolaps“ odnosno „izdaju čovečnosti“ u Alepu. Njen ruski kolega Vitalij Čurkin uzvratio joj je nazvavši je „majkom Terezom“. Šta to govori o stanju u kojem se nalazi UN?

Ujedinjene nacije po tim pitanjima i dalje doživljavam kao nesposobne da deluju. Mi tu nedelotvornost poznajemo iz humanitarnih katastrofa iz prošlosti. Stalno ponavljaju da žele da nauče lekcije iz prošlosti, ali nikako da ih nauče. To je zbog toga što države zastupaju sopstvene političke interese, koji se postavljaju iznad interesa sprečavanja jedne humanitarne katastrofe. To se vidi po ponašanju Rusije i SAD. Okruženim ljudima u Alepu na kraju nimalo ne pomaže kada predstavnici tih zemalja retorički napadaju jedni druge.

Dr. Nele Mac-Lik je profesorka međunarodnog prava i direktorka Instituta za međunarodno pravo „Valter-Piking“ u Kilu.