Za to se nismo borili?

Hrvatska vlada dogovorila je s udruženjima HOS-a da spomen-ploču poginulim braniteljima s ustaškim pozdravom „Za dom spremni“ (ZDS) premeste s mesta na kojem su upravo ustaše ubile više od 80.000 Srba, Jevreja i Roma, ali i političkih protivnika svih nacionalnosti. Na prvi pogled problem nije rešen ni umanjen, a sa uživo prenošene konferencije za novinare „čuvari ZDS-a“, okupljeni u svojim udruženjima, javnosti su poslali niz opasnih poruka.

„Nismo fašisti“, izjavio je tako u prenosu uživo živopisno stilizovani Marko Skejo, bivši ratni komandant IX bojne HOS „Rafael vitez Boban“ koji je ne tako daleke 1995. godine svojim vojnicima uz ZDS javno govorio: „Mi smo naslednici Bobana i Francetića i poglavnika dr Ante Pavelića.“ Ali deo hosovaca, koji je danas raspršen po strankama van radikalne desnice, ne slaže se s tim da je ZDS neodvojiv od njihovog braniteljskog identiteta.

„Nisam se borila za ZDS“

Jedna od njih je Ivana Šojat, osječka političarka (HDZ) i književnica koja je i sama na počecima Domovinskog rata nosila HOS-ovu uniformu. „Istoriju ne možemo i ne smemo da menjamo. ZDS se nalazio na zvaničnoj i od strane nadležnih institucija priznatoj oznaci HOS kao jedinice koja je u početku, budimo realni, smatrana paravojnom i štetnom za imidž Hrvatske u ratnom vihoru“, kaže Šojatova za DW navodeći i to da je „Hrvatska bremenita simbolima“ koji su građanima, čini se, važniji od egzistencijalnih pitanja i budućnosti.

„Jasenovac je mesto posebnog pijeteta, baš kao i Vukovar, Škabrnja, Lovas i mnoga druga mesta na kojima je prolivena nevina krv. Lično se nisam borila za pozdrav, poklič, nego za opstanak, za svoju domovinu koja je 1991. bila bestijalno napadnuta. Daleko mi je trenutno primereniji pozdrav ’Domovinu vjerni’. Pitam se samo ko će ostati veran domovini kad iz nje, ovako zaglavljene u istorijskim gloženjima, pobegnu svi mladi“, kaže Ivana Šojat.

Za našu sagovornicu – a to je slučaj s većinom političara iz HDZ-a i njihovih birača – „borba“ za ZDS uporediva je s petokrakama na zastavama demonstranata za očuvanje imena Trga Josipa Broza Tita. Oba tabora, misli ona, karakteriše sveukupni nedostatak empatije.

Opasno manipulisanje dokumentima

Posebno je upečatljiv manevar s kojim su pobornici spornog pozdrava pokušali da obmanu javnost predstavljajući rešenje zagrebačkog Gradskog ureda za opštu upravu o obaveznom usklađivanju statuta udruženja sa zakonom kao „rešenje Ministarstva uprave o legalizaciji pozdrava ZDS“. Sugerisali su tako svojim simpatizerima da ZDS uvedu u široku upotrebu, što bi moglo dodatno i vrlo opasno da rasloji društvo.

Politički analitičar Davor Gjenero u razgovoru za DW tvrdi da je premijer pravovremeno reagovao na tu manipulaciju, drugim rečima – odmah. „Nije uobičajeno, ali je osetio da je to stvar koju mora da uradi. Sasvim mu je jasno da Hrvatska mora da uspostavi oštar diskontinuitet u odnosu na obeležja totalitarnog ustaškog poretka i pokreta. Očigledno je da će to da radi korak po korak uz pomoć Povereništva za suočavanje s prošlošću.“ Od spomenutog Povereništva strahuju i levičari koji očekuju da će njegova odluka dodatno ugroziti antifašističko nasleđe kroz zabranu simbola antifašističke borbe koje je teško odvojiti od simbola bivše Jugoslavije.

Ali Plenkovićev problem, smatra analitičar, jeste HDZ koju vodi i koja je mnogo benevolentnija prema toj simbolici, nego što bi jedna demokratska stranka smela da bude. „Radikalno desno krilo stranke identitetski se veže uz period NDH. Zato mu je potrebna i koalicija s liberalnim demokratama iz Hrvatske narodne stranke (HNS). Sada stranka može da se pravda time da to radi pod pritiskom koalicionih partnera iz HNS i manjinskih poslanika. Ali to nije politička činjenica, već je reč o izgovoru i modelu delovanja linijom manjeg otpora.“

„Pupovac je vrlo lojalan“

Gjenero misli da Plenković nema tu snagu u stranci da bi mogao da lupi šakom o sto i da kaže: dosta je! Zato je uklanjanje ploče u Jasenovcu i trajalo dugo. Ali ona se samo preselila na drugo mesto, što znači da je on samo primirio koalicione partnere i da bi problem trebalo da se reši. Da li je time pokazao mudrost ili slabost? „Optimisti će reći mudrost, a pesimisti slabost. Sve je to istina. On je relativno slab u stranci, ali stranka trenutno nema alternativu i zbog toga mora da ga podnosi“, kaže analitičar.

I predstavnici koalicionih partnera Predrag Štromar, potpredsednik Vlade iz HNS te Milorad Pupovac (SDSS), predstavnik srpske nacionalne manjine, skloni su „svilenom“ izražavanju o tom problemu, pa iz njihovih pitijskih odgovora nije jasno da li nameravaju da ruše vladu ili da čuvaju svoje fotelje. Gjenero u svemu vidi smisao pa kaže: „Pupovac je vrlo lojalan koalicioni partner, mnogo lojalniji nego što izgleda. Izdržao je u koaliciji s Jadrankom Kosor do kraja mandata, što je bilo korisno za hrvatski politički sistem i završetak pristupnih pregovora. Ponaša se veoma razložno, iako bi trebalo da bude svestan da je pod pritiskom svog biračkog tela i vlasti Srbije koje znatno utiču na politiku SDSS. Štromar pragmatično razume Plenkovića i, očigledno, ima garanciju u kojem će smeru sve ići. HNS je s aktuelnom koalicijom postigla određene uspehe. Pogledajte ministarku obrazovanja Blaženku Divjak, ona je jedna od najprepoznatljivijih i najuspešnijih ministara.“

Manipulacija mrtvima

Ako želi da reši taj problem, Plenković mora da donese zakon koji će da ograniči upotrebu ZDS, a udruženja koja u svom znaku koriste sporne tri reči da pozove da se usklade s novim rešenjem. Do tada će se, verovatno, provocirati emocije javnosti s tezom kako bi poginuli hosovci želeli upravo takav spomenik svojoj žrtvi. Naime, praksa da se govori u ime mrtvih je neiskorenjiva na ovim prostorima, a često je služila i kao povod za nizanje novih žrtvi.

„Demagogija uvek udara na emocije. Emocijama argumenti nisu važni. Dapače, emocije u afektu isključuju razum. Oni koji danas tvrde kako su ’mladi hosovci ginuli s tim pokličem na usnama’ nisu bili svedoci pogibija i ratnog haosa. Frontovi ne liče na romantičarske slike, umirući ne daju velike, istorijske izjave. Smrt boli, krvava je i smrdljiva, oduzima čoveku svako dostojanstvo. Onaj ko je preživeo rat ne želi više nikada da ga iskusi. U Domovinskom ratu bila je važna srčanost, srce, žilava želja da se preživi, sačuva i očuva, pozitivan, gorljiv inat da se ne predamo. U ratu uvek poslovično u najvećem broju ginu najmlađi. Zato što ne kalkulišu, nego srljaju.“

Šojat tako kaže da iz rata pamti zajedništvo koje se ne može svesti ni na kakav pozdrav, te lica prijatelja koji nisu dočekali mir. „Užasava me pomisao da se neko sada igra njihovom žrtvom, da neki prikupljaju jeftine političke bodove ne bi li se iščupali iz trivijalnosti sopstvene marginalnosti. Moji dečki, kako ih zovem, trebalo bi da počivaju u miru, njihovim roditeljima je potreban mir koji mogu da dobiju samo ako Hrvatska konačno postane prosperitetna zemlja srećnih ljudi koji pošteno radeći zarađuju za dostojanstvenu egzistenciju. To je ono što smo tada sanjali.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android