Zaboravljeni pomagači iz tornjeva smrti

„Neki su izvršili samoubistvo“, kaže Džon Fil i dodaje: „Ako se ne osećate dobro, slobodno nas pozovite“. Fil je osnivač fondacije „Filgud“ (Fealgood) koja je, prema sopstvenim navodima, kao pomoć obolelim osobama koje su prve pružile pomoć unesrećenima, prikupila više od 2,5 miliona dolara. Fil gotovo molećivo govori pred više od 200 okupljenih bivših vatrogasaca i policajaca koji su nakon napada izvršenih 11. Septembra, danima, a neki čak i sedmicama, u ruševinama Svetskog trgovinskog centra tražili preživele, a kasnije i tela poginulih.

Malo pomoći pomagačima

Mnogi vatrogasci i policajci, koji su nakon napada prvi priskočili u pomoć, danas boluju od tzv. bolesti „9/11“. Oni pre svega boluju od karcinoma, hroničnog oboljenja disajnih organa, astme i imaju teške psihičke posledice.

Smatraju da se vlada prema njima odnosi bedno jer se i danas bore za novac kojim plaćaju medicinske usluge. Jedan od njih je Majkl Mekfilips, bivši kapetan velike njujorške trajketne flote. On je na dan napada sa svojim ljudima preko reke Hadson za Nju Džersi prebacio više od 290.000 ljudi. „Od 2004. godine sam nesposoban za rad. Imam teško oboljenje jetre“, kaže Mekfilips. Njegova bolest izaziva konstantne bolove. Kao i mnogi pomagači, nedeljama je i po 18 sati dnevno udisao otrovni dim koji se dizao iz ruševina Svetskog trgovinskog centra. „Znali smo to kada smo tamo čistili mesto od ruševina. Skoro svi su to znali, iako su nam govorili da je vazduh čist“, kaže Mekfilips.

Depresija i osećaj krivice

Vilijem Gardner dobrovoljno se prijavio za akciju spasavanja. Često je radio bez zaštitne maske, ponekad samo sa običnom papirnom maskom. Uvek se osećao krivim što je njemu i njegovoj porodici bolje nego žrtvama napada. Gardner pati od toliko jake depresije da već 13 godina živi u svojoj kući praktično kao zatvorenik, i skoro da nikad ne izlazi na ulicu.

Kerol Paukner je policajka i 11. septembra bila je zadužena za spasavanje preživelih iz jednog od tornjeva. Kada su se tornjevi srušili, bila je potpuno zatrpana. „Posle 11. septembra imala sam tri operativna zahvata na leđima i kolenima. Bolujem od astme. Stalno me bili glava. Sada su lekari otkrili da imam i rak“, kaže Pauker.

Razočaranost u vladu

Kerol Paukner je do 11. septembra bila zdrava i atletski građena žena. Danas je nesposobna za rad. Ona je kao i drugi ljuta i razočarana: „Želim da vlada nas koji smo preživeli više pomaže. Želim da ona razume kroz šta smo prošli i mi, i naše porodice. Međusobno se pomažemo, ali nemamo podršku vlade. Moramo da se borimo“, kaže Paukner.

Bilo je potrebno deset godina da vlada, na osnovu zakona John-Zadroga 9/11 Health and Compensation Act, izdvoji novac za lečenje obolelih. Zakon koji je dobio ime po policajcu Džemsu Zadrogi, koji je umro zbog problema sa disajnim organima, ističe 2016. godine. Preživeli se bore da on bude produžen za još 25 godina. Lokalni političar iz Njujorka, Džon M. Kenedi mlađi, to podržava: „U svakom slučaju idem s njima u Vašington kako bi se borio za produženje. S obzirom na njihove strašne patnje, vremensko ograničenje apsolutno je neprihvatljivo.“

Moralna obaveza predstavnika naroda

„Mnogi ne znaju da ljudi nisu izgubili život samo prilikom napada, već da i danas mnogi umiru od dugoročih posledica“, kaže Džon Fil. „Zbog bolesti uzrokovanih napadima 11. septembra, izgubili 1.500 ljudi. Tri hiljade ljudi obolelo je od raka. Svaki predstavnik naroda ima moralnu obavezu da se brine o tim ljudima“, kaže Fil.

„Onaj ko dobije državnu donaciju ima sveobuhvatnu medicinsku negu“, kaže dr Majkl Krejn. On organizuje medicinsku pomoć pacijentima sa specifičnom bolešću „9/11“ koji se zbrinjavaju na posebnim klinikama. Do sada je lekarsku pomoć zatražilo skoro 68.000 osoba. „Među njima su oni koji su pružali prvu pomoć, vatrogasci, stanari iz obližnjih zgrada ili bivši stanari“, kaže Krejn i dodaje: „Ako pođemo od pretpostavke da imamo 90.000 obolelih, onda imamo još 22.000 ljudi koji još uvek nisu zatražili medicinsku pomoć“. On poziva te osobe da, što je pre moguće, potraže lekarsku pomoć jer se tako „možda može sprečiti nastanak raka“.

Bivši kapetan Majk Mekfilips želi više od medicinske pomoći. „Ne osećam da sam dovoljno poštovan kao osoba koja je pružila prvu pomoć“, kaže nam pred ulazom u novi muzej (9/11) u Njujorku. „Upravo ovde bi trebalo da bude podignut spomenik onima koji su pružili prvu pomoć. Oni umiru kao životinje“, kaže Mekfilips.