Mišel Barnije, šef delegacije Evropske unije za pregovore o „bregzitu“, ovih dana se verovatno oseća kao kralj Sizif koji je večno morao da nosi ogroman kamen. I svaki put kad bi ga izneo na vrh planine, kamen bi se otkotrljao u dolinu. Barnijeov kamen je plan EU za pregovore o „bregzitu“. Francuz je ponovo preko Tvitera podsetio da je neophodan napredak kada je reč o poglavljima koja se odnose na građanska prava, podsetio na račun koji Velika Britanija mora da plati za izlazak iz EU i na pitanje Irske. Nesporno je da bi najpre trebalo da se raspravlja o te tri teme, a tek posle toga o budućim odnosima Velike Britanije i Evropske unije.
Problem je međutim što Britanci tu želju manje-više ignorišu. Nakon objavljivanja novih tzv. „pozicionih dokumenata“ Velike Britanije, njen ministar za „bregzit“ Dejvid Dejvis izjavljuje da je spreman za „formalni dijalog“ o budućem odnosu među partnerima u pregovorima. To u prevodu znači da Britanci skoro pet meseci nakon početka procedure o „bregzitu“ ne prihvataju tzv. „mapu puta“ Evropske unije. Strategija koja se iza toga krije postaje sve jasnija i ona glasi: povećati pritisak i razbiti do sada jedinstveni front preostalih 28 zemalja-članica. Barnijeov plan ponovo se kotrlja nizbrdo.
Gde je realnost u zemlji „bregzita“?
Brisel se do sada ponašao kao da on ima keca u rukavu – naravno da Velika Britanija ima mnogo više toga da izgubi. Ali ako svi do kraja naredne godine nastave da se ponašaju na isti način i ako u spornim pitanjima ne bude ostvaren napredak – kao što je recimo britansko poravnanje računa nastalo „bregzitom“ – to će za privredu biti katastrofalno. I to pre svega za privredu Velike Britanije. Pri tom se institucije EU rukovode sledećom kalkulacijom: Britanci to vrlo dobro znaju, uskoro će popustiti i na kraju prihvatiti da pregovaraju o „mapi puta“.
Ali šta ako ne popuste? U zemlji „bregzita“ situacija je i dalje haotična. Odluke koje se moraju doneti – i to po racionalnim kriterijima – nisu politički izvodljive. Zato nad „pozicionim dokumentima“ ovoga leta lebdi duh engleske poslovice koja glasi: „Have your cake and eat it“, (a čiji bi pandan bio „I jare i pare“, prim.ur). Dakle: zadržati prava koja proističu iz članstva u Evropskoj uniji, pre svega ona koja se odnose na unutrašnje tržište, ali ne prihvatiti obaveze kao što je sloboda kretanja. Nije ni čudo što među mnogim diplomatama u Briselu vlada rezignacija. Kako izaći na kraj s takvim odbijanjem da se realnosti pogleda u oči?
Moguća korekcija kursa EU
Do sada je zvanična parola glasila: „Drži se kursa!“ Šefovi država i vlada 27 preostalih zemalja-članica EU postavili su ciljeve i pridržavaju ih se. Ali zadržavati se zbog principa na svakoj sitnici, moglo bi da se ispostavi kao kontraproduktivno, pre svega kada se radi o „mapi puta“. Brisel tako samo ide na ruku kritičarima koji tvrde da je on nema dodira sa stvarnošću, da je nefleksibilan i birokratizovan. Što sat glasnije otkucava – a 29. marta 2019. Velika Britanija izlazi iz EU – to je veći pritisak na Brisel da spasi što se spasiti može. U takvoj situaciji nema smisla insistirati na utvrđenom redosledu u pregovorima.
Pre ili kasnije i u redovima 27 zemalja-članica EU postaće dovoljno glasni oni koji žele da se što je moguće pre razgovara o budućem odnosu Velike Britanije i EU, čak i ako članovi pregovaračkih delegacija prethodno nisu postigli dogovor o tri prioritetne teme. Ostanu li Britanci i dalje pri svojoj prvobitnoj strategiji da zavade zemlje-članice, nije isključeno da bi one svoj kurs mogle i da koriguju i da „mapu puta“ prilagode. To bi bio nekakav mali uspeh za Veliku Britaniju, a EU bi tako ispustila iz ruke jedan od svojih aduta. Ali to bi mogao da bude jedini put da se pravovremeno dođe do nekakvog dogovora. Za razliku od britanske premijerke Tereze Mej, većina diplomata Evropske unije smatra da je i loš dogovor bolji nego nikakav.