Zašto je novinar DW nepoželjan u vladi USK?
6. novembar 2019.
Nakon nekoliko dana provedenih u kampu Vučjak pored Bihaća, gde su gradske vlasti u krajnje nehumane uslove prisilno premestile nekoliko stotina napaćenih ljudi – izbeglica i migranata, među kojima ima i dece – želeo sam da saznam zašto su oni i dalje tamo i kakva je njihova dalja sudbina.
Kiša je danima padala, a svakog časa mogao je da padne sneg, nošen vetrom s vrhova Plješevice. Ljudi su na toj hladnoći ispred mene stajali u papučama i bermudama. Sa ranama na nogama, drhtavim rukama i s veoma tužnim pogledima.
Želio sam odgovore na pitanje šta su naredni koraci Vlade Unsko-sanskog kantona (USK) u koordinaciji sa državnim vlastima, a u smislu rešavanja situacije s migrantima, ali i smirivanju nezadovoljstva lokalnog stanovništva. Interesovalo me je šta će biti s hiljadama izbeglica i migranata koji bi trebalo da završe na ulici nakon najave zatvaranja kampova u Biri i Miralu pred dolazak zime. Tako bi nastala humanitarna kriza velikih razmera i došlo bi do ozbiljnog ugrožavanja bezbednosti, kako migranata, tako i lokalnog stanovništva. Hteo sam odgovor na pitanje zašto prisilno odvode ljude u krajnje neuslovan kamp u Vučjaku i da li su svesni da su aktivnosti koje sprovodi MUP USK protivzakonite i da se kose s međunarodnim konvencijama. Odgovore sam želeo da potražim u Vladi Unsko-sanskog kantona.
Je l’ ono novinar? Sećaš li se ti mene?
Poslao sam i-mejl s molbom za intervju sa premijerom USK Mustafom Ružnićem 29.10. Nikakvog odgovora nije bilo. Dan kasnije, ponovo sam poslao i-mejl, pa kako i dalje nije bilo odgovora, otišao sam do zgrade Vlade da pokušam da ubrzam dogovor za kratki intervju.
U tom trenutku prišao mi je čovek u civilu i bez predstavljanja rekao: „Je l’ ono Ajdin Kamber, novinar Dojče velea? Sećaš li se ti mene?“ Rekao sam mu da ga se ne sećam, a on je onda dodao da smo se videli u Bosanskoj Otoci. To je bilo početkom aprila kada je policija započela sa akcijom prisilnog izvođenja migranata i izbeglica iz voza i njihovog prebacivanja nazad na međuentitetsku liniju gde su ih ostavljali u mraku usred noći i bez ikakve pomoći. Setio sam se događaja, ali i ne sagovornika, mada ću uskoro imati priliku da ga ponovo sretnem i shvatim ko je on.
Nakon tri dana iz kabineta premijera i dalje nije bilo odgovora, ali mi se zato pružila prilika da iskoristim zasedanje „Operativnog štaba za pitanje migracija“, koje se u tom trenutku održavalo u zgradi Vlade. Nakon tri sata čekanja, premijer je okupljenim novinarima rekao da on neće da daje izjave. Tri dana čekanja na odgovor na i-mejl, tri sata u hodniku, posete, pozivi – sve i dalje bez rezultata. Uspeo sam kasnije u hodniku da sretnem premijera koji mi je rekao da će mi dati intervju, kao i da bi samo trebalo da se dogovorim sa službenicom koja je u Vladi zadužena za rad sa medijima u Vladi, u kojoj sobi ćemo da razgovaramo.
Policajac u civilu umesto odgovora na pitanja
Nekoliko minuta nakon toga, ispred vrata kancelarije premijera pojavljuje se čovek u civilu kojeg sam imao priliku da sretnem dan ranije. „Možeš li da mi pokažeš dokumente“, pitao je, na šta sam odgovorio pitanjem: „Ko ste vi?“ Nije se predstavio imenom i prezimenom, ali je rekao da je policajac i kratko je pokazao značku. Nakon toga sam mu dao ličnu kartu i sve novinarske akreditacije koje sam imao kod sebe.
Shvatio sam da mi je, umesto obećanog intervjua i odgovora na pitanja, poslat policajac u civilu čiji je zadatak bio da me spreči u obavljanju posla i izvede van zgrade Vlade. Policajac je sa karticama otišao u kancelariju premijera, pa se ubrzo vratio i počeo da dovodi u pitanje ispravnost akreditacija. Spominjao je da premijer nema vremena i tražio je druge izgovore.
Rekao sam mu da sam slobodni saradnik – frilenser, koji istovremeno radi za nekoliko medija, da može odmah da pozove redakciju odmah sve proveri. A i sam je lično juče potvrdio da zna ko sam, kao i to da radim za Dojče vele. Čekao sam tri dana i želeo sam samo da uradim intervju sa premijerom koji je na razgovor pristao.
Česte kontrole novinara
Policajac je nastavio da traži različite izgovore i način kako da me izvede van zgrade. U u jednom trenutku se uključio i portir s istim ciljem. „Nema intervjua. Naredba je došla odozgo, kako ne shvataš“, rekao je portir, otvorio vrata i neprestano ponavljao: „Hajde izađi, hajde izađi“. To je trajalo desetak minuta u hodniku zgrade Vlade USK do trenutka kada se sa sprata spustio i premijer Mustafa Ružnić. Prišao mi je govoreći kako oni u Vladi nisu neozbiljni. Uhvatio me je pod ruku i izveo van zgrade. „Prijatelju slobodni ste. ’Ajde živeo“, rekao je Ružnić.
Ukoliko kao novinar, fotograf ili snimatelj radite na području Unsko-sanskog kantona morate da predvidite dodatno vreme, naoštrite živce i pripremite se na vrlo česte kontrole policije ili pripadnika obezbeđenja.
Samo u jednoj večeri u Bosanskoj Otoci policija me je legitimisala četiri puta u roku od sat vremena. Te kontrole oduzimaju mnogo vremena. U tih nekoliko minuta, koliko imate za snimanje potresnih scena ili nezakonitih radnji, vi dajete podatke, dokumenta i akreditacije, i odgovarate na brojna, nekad i banalna pitanja, poput: „Šta će ti toliko flaša vode u autu?“
Dobar deo policajaca profesionalno se ophodi prema novinarima, ali kada dođe do osetljivih trenutaka, poput izvođenja migranata i izbeglica iz vozova i autobusa, ili njihovog prisilnog premeštanja na neuslovni Vučjak, situacija se odjednom menja. Oni postaju nervozni i ne žele snimanja, pogotovo policajaca, te na to novinare sasvim otvoreno i ozbiljno znaju da upozore.
U razgovoru s drugim kolegama shvatam da su i sami imali slična iskustva, pa bi bio red da se novinarima omogući neometan rad bez dodatnih pretnji i pritisaka. Na pragu još jedne zime u Bihaću, uočljiv je porast nervoze kod građana, izbeglica, migranata, policije i vlasti, dok rešenja za trenutnu situaciju i dalje nema.