Zašto vlada ćuti?

Upadljivi muk Vlade Hrvatske u vezi s Inom ne nailazi na jednaku pasivnost ostalih aktera u društvu. Dvije su godine prošle otkako je izvršna vlast prestala govoriti o dotad pompezno najavljivanom otkupu te naftne kompanije nazad u hrvatsko državno vlasništvo. Mađarski većinski suvlasnik, državna kompanija Mol, jasno je iskazao stav da i o tome može da se pregovara. Ipak, najkonstruktivnije ideje o konkretnom modelu preuzimanja i dalje pristižu od onih koji nisu formalno ovlašćeni za to pitanje.

„Hrvatska u ovom trenutku objektivno nema novca za otkup, što ne znači da ne mogu da se preispitaju određene alternativne mogućnosti“, kaže za DW Davor Štern, nekadašnji ministar privrede Hrvatske, a svojevremeno i generalnog direktora pa onda i predsednik Nadzornog odbora Ine. Kao što sam često ističe, u toj je kompaniji započeo svoju karijeru, pa ostao uz nju vezan čitav svoj radni vijek.

Problem je primarno politički

„Ina je danas redizajnirana prema potrebama Mola“, naglašava Štern, „i to više nije ista firma. Prošle jeseni već sam izneo ideju da bi Hrvatska mogla da dogovori izdvajanje onog segmenta delatnosti koji je zanimljiviji nama nego Mađarima“. To je tzv. upstream, odnosno istraživanje i eksploatacija nafte i gasa. Mol je pak zainteresiran više za transport i distribuciju, pa bi se mogao očekivati i da pristane na takav predlog.

„Ina je uvek imala jak stručni kadar, mnogo znanja. To može da se iskoristi. A prirodni resursi u Hrvatskoj svakako pripadaju državi. Oni koji se bave geologijom smatraju da raspolažemo zalihom od 500 milijardi kubika gasa, od čega je sada dostupno oko 70 odsto. Smatraju takođe da u Dinaridima, te na južnom Jadranu, postoje i značajne količine nafte. Ukoliko bi se došlo do većeg iznosa, mogla bi da se reaktivira Rafinerija Sisak. Ali vlada uopšte nije reagovala na tu ideju“, kaže Štern.

Tako se dolazi do najvećeg problema – ni tehničkog, ni finansijskog, već prvenstveno političkog. Nešto slično uočava se takođe u slučaju terminala za ukapljeni gas na Krku. Nakon završnih procena po kojima se on Hrvatskoj u stvari neće isplatiti, ispostavilo se da glavni argument za njegovu gradnju leži u interesu SAD za odmeravanje ekonomske snage s Rusijom, glavnim evropskim snabdevačem gasom.

Gašenje sisačke rafinerije

Kad ne bi bilo tako, smatra Davor Štern, odgovorni bi do sada shvatili da im zaseban terminal i ne treba. Iskoristili bi postojeće gasne platforme na severnom Jadranu, koje mogu da obave prihvat, a već su priključene na širu distributivnu mrežu. Ali, politika je te činjenice zanemarila, baš kao što zanemaruje i stručne sugestije i analizu mogućeg otkupa Ine.

U međuvremenu, Mađari pokazuju volju za otopljenjem odnosa s Hrvatskom. Ali, i nastavljaju s onim što Štern naziva redizajniranjem Ine prema njihovim potrebama. U to se uklapa smanjivanje proizvodnje u Hrvatskoj, što je dovelo do nedavnog gašenja sisačke rafinerije. Očekivalo se da će taj momenat da podstakne Vladu Hrvatske na nastavak razmatranja planova o vraćanju Ine u većinsko hrvatsko vlasništvo. U to su nadu polagali i radnici – i to ne samo oni u Sisku koji taj potez vlade nisu dočekali.

„Ne znamo da li je ta pasivnost vlade definitivna, a još uvek se nadamo da nije“, kaže za DW lider sindikata Nova solidarnost iz Siska Predrag Sekulić. On navodi da pomenuti Šternov model nije jedini koji je bio predložen. Spominjali su se načelno i neki novi strateški partneri, tj. investitori.

Odustajanje od modernizacije prerade u Rijeci

„Takav jedan mogao bi da se traži za Sisak“, dodaje, „drugi za istraživanje na Velebitu, treći za Jadran, itd. Delila bi se dobit, ali i rizik. A ne bi moglo da se ponovi ovo s Molom. Ali Molu danas ne odgovara obnavljanje proizvodnje u Sisku, jer njegovoj matičnoj proizvodnji ona predstavlja konkurenciju. Zato bi do toga sada trebalo doći indirektno. Problem je što su naši političari verovatno izigrani, zato što nisu ozbiljno pristupili čitavom tom predmetu. Mol se nije držao naftaški, već finansijski, profiterski. To je trebalo prepoznati.“

Lider sindikata Nova solidarnost pretpostavlja da će se partnerstvo s Mađarima i dalje pogoršavati na sličan način: „Možda će se dogovoriti s Rusima o zatvaranju rafinerije u Bosanskom Brodu, da suzbiju i taj deo konkurencije. A ne verujem da će doći do modernizacije prerade u Rijeci. Iznaći će se već neki izgovor za odustanak.

Ipak, Sekulić se slaže da je tim pre neophodno podsećati vladu na njenu dužnost oko Ine. I ukazivati na tišinu kojom je slučaj Ine hronično obavijen.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android