Zgrade i spomenici pomirenja

Husein Šarić jedan je od brojnih Krajišnika koji je "trbuhom za kruhom" otišao da radi u inostranstvo. Radnim danima je u Austriji, a vikendom u rodnim Kudićima, selu na granici Velike Kladuše i Cazina. U poslednje vreme slobodne dane provodi volonerski radeći na izgradnji spomenika stradalim meštanima iz prošlog rata. Njih dvadeset i dvoje je poginulo. Jedni u jednoj vojsci, drugi u drugoj, treći kao civili. Husein je inicijator izgradnje spomen obeležja.

"Inicijativa je krenula 2014. kada je održan zbor građana na kojem je donijeta odluka da se ide u izgradnju spomenika svim poginulim mještanima Kudića, bez obzira gdje je ko bio i gdje je ko poginuo", govori nam vidno uzbuđen. Kaže da je ovim činom hteo otrgnuti od zaborava sve one koji su izgubili život u periodu 1992-1995. Spomen obeležja poginulima iz ratnog perioda nisu retka u BiH, ali ona na kojima su uklesna imena vojnika koji su bili pripadnici u dve različite, međusobno zaraćene vojske - jesu. Husein čak ne dozvoljava da se kaže kako su poginuli na suprotnim stranama. To podseća na podele, a ovde podela nema, kaže. Ni na pločama nema nikakvih drugih podataka o osim imena i prezimena poginulih i perioda u kojem su izgubili život.

"Narod nikad nije bio posvađan"

Dve zaraćene vojske u ovom slučaju su Armija BiH i Narodna odbrana Autonomne pokrajine Zapadna Bosna - vojska paradržave koja je proglašena u septembru 1993. i na čijem čelu je bio Fikret Abdić. Samo par kilometara od Kudića, u jesen 1993. izbio je oružani sukob koji su kasnije nazvali međumuslimanskim, međubošnjačkim, bratoubilačkim ili - jednostavno - bratoratom. Sukob u kojem je doslovno pucao brat na brata, sin na oca, komšija na komšiju, u dve godine je odneo više od dve hiljade žrtava. Danas, dvadeset dve godine kasnije, podele su, reći će nam u Kudićima, prevaziđene. "Narod nikad nije bio posvađan, narod je jednostavno pomiriti. Ovo je dokaz tome, bez daljnih riječi, šta reći poslije ovog", postavlja nam retoričko pitanje Husein Šarić pokazujući na ploče.

Izgradnju spomenika finansiraju isključivo meštani Kudića, a porodice svih poginulih su potpisale pristanak da imena njihovih bližnjih budu uklesana na tri mermerne ploče. Pritom nije bilo nikakvih problema, svi su se složili da je to ispravno, kaže nam Muharem Kudić, još jedan od meštana koji od prvog dana radi na podizanju spomen obeležja. "Ja sam fizički učesnik tog rata, ali ja nemam nikog ovdje s kim ne govorim, ko mi ne ide ili kome ja ne idem. To je nažalost bio nesretni rat, nažalost ponavljam, ali nismo mi bili inicijatori toga. Desilo se i daj bože da se ne ponovi nigdje i nikome", kaže Muharem.

Nisu Kudići izuzetak, kažu nam. Na čitavom ovom području vladaju dobri komšijski odnosi među ljudima koji su se nekad „gledali preko nišana". Rade, druže se i žene jedni sa drugima. Varnica ima tek u vreme izbora, ali sve završi na ružnim komentarima na internetu. Spomen ploča poput ove u Kudićima, na kojoj su upisana imena vojnika poginulih na obe strane, podignuta je pre deset godina u Lučkoj, još jednom selu na granici Cazina i Velike Kladuše. Desetak godina u zajedničkoj zgradi u Velikoj Kladuši žive porodice ratnih vojnih invalida, poginulih boraca i civilnih žrtava rata. Izgrađena je sredstvima opštine i viših tela upravo za pripadnike ovih populacija.