Ćopavi Balkan i krnja Evropa

Treći put se u nekoj od evropskih prestonica okuplja zapadnobalkanska politička elita da unapredi svoje međusobne odnose i da se zakune u Evropu. Ovaj put destinacija Pariz, koji je za Hemingveja bio „pokretni praznik“, za turističke agencije „grad svetlosti“, ili „grad ljubavi“, za teroriste prošlogodišnji dvostruki cilj. Naposletku za fudbalske fanove to je mesto kojem teže sve reprezentacije na Evropskom prvenstvu – jer će tamo biti odigrano finale.

Zaista je to impozantan niz – Berlin, Beč, Pariz. U klasičnim snovima zapadnobalkanskih turista tu su još Rim i – London.

E, tu dolazimo do kvake. No London. Otkako su Britanci na referendumu okrenuli leđa EU moglo bi se sa još više prava govoriti o „krnjoj EU“. Naime, Evropska unija nije Evropa sve dok u predelu malog stomaka ima rupu sačinjenu od zapadnobalkanskih državica. EU ostaje torzo dok ne definiše svoje odnose sa evropskim istokom. od Minska, preko Kijeva do Kavkaza i dok ne nađe modus vivendi sa Rusijom. I napokon, Evropska unija nije Evropa dok ne reši hoće li da bude federacija ili slobodna carinska zona, hoće li da preuzme socijalnu odgovornost za slabije učesnike u tržišnoj utakmici ili će i dalje slediti logiku „što ne ubije – ojača“.

A sada je torzu otpala leva nadlaktica, pa je krnji kip još više torzičan. Da ne kažem distorzičan.

E, tu i takvu „Evropu“ posećuje zapadnobalkanska politička elita. Sve će biti puno svečanih izjava i dobre volje. Citiraće se davnašnja obećanje iz Soluna o garantovanoj pristupnoj perspektivi koja važe evo već nesrećnu trinaestu godinu.

Problem je što se ošamućena EU mora praviti da je sve u redu, preuzimajući licemernu šemu balkanskih gostiju koji su odavno navikli da u gostima pričaju evropski, a da se kod kuće prave ludi.

Ona to neće glasno reći svom neintegrisanom malom stomaku, ali će „ krnja Evropa“ pomisliti: „Kako da vam ovako okrnjena kažem istinu? Kada ni ja ne znam ko sam i kuda idem?!“

Da stvar usvajanja zapadnobalkanskih adolescenata pomalo ćopa videlo se u Berlinu pretprošle godine. Za to nisu odgovorni samo “štićenici” nego i poprilično disonantni staratelji. Ćopanje je postalo još vidljivije prošle godine u Beču, jer su se balkanski junaci uhvatili da igraju valcer na parketu sa starim mutnim habzbuškim sjajem. A čim su se vratili kući uhvatili se, lakonogi, u svoje kolce.

Sada će se „ćopavi Balkan“ i „Krnja Evropa“ sresti usred „pokretnog praznika“.Tamo će on izbegavati pogled u mesto gde je do malopre bila nadlaktica, a ona neće spominjati njegova potrošena kolena.Govoriće o uspešnim projektima kao što su centri za razmenu mladih.

EU nije “pokretni praznik” već cilj koji se udaljava. Meta koja se pokrenula.

U svemu tome, sreća je ipak što jedan srpski ministar nije u Parizu. On bi, naime, mogao ponoviti to što je izvalio posle „Bregzita“ : Srbija će zauzeti mesto velike Britanije.

Jer bi time definitivno užasnuo ionako užasnutu „krnju Evropu“.