Čovek koji spašava suši

Ko želi da sretne australijskog „kralja tune“, taj mora rano ustati. Hagen Šter se još pre izlaska sunca nalazi na jednom od svojih brojnih ribnjaka. Cilj je područje udaljeno šest morskih milja od obale. Ovde se u nevidljivim podvodnim kavezima nalazi oko 3.000 tuna, gladnih i spremnih za doručak. Sadržaj ovih kaveza je najveće bogatstvo Hagena Štera.

100.000 evra za jednu ribu

Populacija plave tune, najcenjenije među tunama, se posljednjih decenija širom sveta osetno smanjila. Tako je i u vodama južno od Australije gde se nekada ove ribe moglo naći u izobilju. I upravo je ta činjenica od Nemca s australijskom adresom pre nekoliko godine od lovca na tune učinila spasitelja ove vrste. Umesto da se zadovolji s nekoliko ulovljenih odraslih primeraka (jer kvote ne dozvoljavaju više) Šter je došao na ideju da uhvaćene mlade primerke (koji ako ostanu živi ne podležu kvotama) „tovi“ u kavezima. No i tuna je skup i logistički naporan poduhvat.

Riba grabljivica dnevno pojede i do 25 kilograma ribe. Svakog dana Šterove tune pojedu 30 do 40 tona ribe. „To je kao da svaki dan 30 do 40.000 dolara baciš u more i moliš Boga da se to na kraju isplati“, kaže Šter. Nakon šest meseci tovljenja najveći deo „berbe“ odlazi u duboko smrznutom stanju za Japan. Plava tuna je jedan od najomiljenijih sastojaka za japansko nacionalno jelo suši. Tunino visokokvalitetno meso je istovremeno i njena smrtna presuda. Smanjena populacija dovela je do toga da na ribljoj tržnici u Tokiju najkvalitetnije ribe od po 200 kg neretko dosežu cenu i do 100.000 evra.

Širenje suši-mode i na ostatak sveta dodatno je ugrozilo opstanak plave tune. No upravo je takvo stanje (i osjećaj za pravi trenutak) od ribara Hagena Štera učinilo uzgajivača sa statusom multimilionera. Nakon karijere mornara na trgovačkom brodu i vremena provedenog u francuskoj Legiji stranaca, Šter s nepunih 18 godina dolazi u Port Linkoln na jugu Australije gde počinje njegova ribarska karijera. Danas je Šter jedan od najbogatijih Australijanaca. I to zahvaljujući tuni – prvo iz ulova a danas iz ribnjaka.

Mrešćenje u zatočeništvu?

No Šter ne želi samo da se zaustavi na tovljenju uhvaćenih mladih primeraka plave tune. U zalivu Arno nedaleko Port Linkolna, preduzetni Nemac je u tajnosti pokrenuo projekat koji bi mogao značiti budućnost komercijalne upotrebe tune i istovremeno njen spas. Ovde se pokušava postići ono što dosad nikome nije pošlo za rukom: mrešćenje tuna u zatočeništvu. Istraživački centar u zalivu Arno čuvan je poput zatvora. Ovde zajednički na „projektu tuna“ rade vrhunski stručnjaci iz Danske, Sjedinjenih Američkih Država i Japana. Šter je do sad u istraživanje uložio preko 35 miliona dolara. Stručnjaci su još uvek na početku. „Tuna je mnogo osetljivija nego ostale vrste. Kad osete i najmanji stres, tune prestanu da uzimaju hranu i ubrzo uginu. Isto ih je tako teško držati u zatočeništvu jer se lako povrede. Mi još moramo da naučimo kako da rešimo te probleme“, kaže biolog Morton Dajhman.

Najveći problem je možda ipak tunin nagon za kretanjem. Ova riba se u prirodi mresti tek nakon što je prevalila nekoliko hiljada kilometara. Pre nego što će se mrestiti u prirodi, tune iz južnoaustralijskog područja prevale put do Nove Gvineje i natrag, za što im je potrebno preko pet meseci neprekidnog kretanja. Šter i njegova ekipa su stoga došli na ideju kako da „prevare“ osetljive ribe. U 40 metara dugom kanalu i uz neprekidno strujanje vode, tunama se simulira putovanje nakon kojeg će biti spremne na toliko željeno mrešćenje. Najkomplikovaniji deo projekta je računar koji čak izračunava svetlosne efekte na putu do Nove Gvineje i natrag. Stručnjaci su mislili ne sve, čak i na mesečeve mene. „Mi našim ribama stvaramo povoljni ugođaj kako bi se mrestile i na svet dovele male tune“, kaže Šter.

I sav taj trud je urodio plodom – 2009. tune su se po prvi put mrestile u zatočeništvu. „To je bio istorijski trenutak i još i danas kad se toga setim mi na oči navru suze“, sjeća se Šter. Ali uspešno mrešćenje ne znači istovremeno i uspeh projekta. Krajem ove godine tim stručnjaka će mlade ribe prebaciti u gojilišta na otvorenom moru. U potpunosti uzgojene ribe bi 2015. trebalo da stignu na tržište.

„Populacija tune je još uvek u opasnosti. Ono što mi ovde činimo je ispravno, ako i u budućnosti želimo da jedemo ovu vrednu ribu. Uzgoju nema alternative“, zaključuje preduzetnik Šter. I tako bi se moglo dogoditi da bivši ribar i jedan od onih koji su i doprineli tomu da je tuna gotovo izumrla, na kraju postane spasitelj „kraljice mora“.

Autori: Norbert Libers / Nenad Krajcer
Odg. urednik: Nemanja Rujević